„Ispravljanje“ revolucionarnog puta

Kao formalni početak Sudanske revolucije može se uzeti 19. decembar 2018. godine. Razlog za proteste bio je nagli skok cena životnih namirnica. Ubrzo se protesti u potpunosti okreću protiv tadašnjeg predsednika Omara al Bašira koji je do tada suvereno vladao zemljom još od vojnog puča iz 1989. kojim je došao na vlast. Iako su protesti bili pretežno mirni, Al Bašir reaguje uvođenjem vanrednog stanja 22. februara 2019. i masovnim hapšenjima. Međutim, do tada uspešne metode zastrašivanja ovoga puta nisu dale rezultate. Nove demonstracije izbijaju 6. i 7. aprila uprkos vanrednom stanju i policijskom času, a 10. aprila desilo se do tada nezamislivo – vojska koja je decenijama podržavala Al Bašira staje na stranu protestanata i štiti narod od policije i različitih paramilicijskih formacija. Omar al Bašir je uklonjen sa vlasti u vojnom puču 11. aprila 2019. godine. Formalni izvršilac puča bio je dugogodišnji Al Baširov saradnik, ministar odbrane i general-potpukovnik Ahmed ibn Auf. Ipak, demonstranti nisu bili zadovoljni ovim izborom smatrajući Ibn Aufa isuviše bliskim saradnikom Al Bašira. NJihovu podršku uživao je čovek koji im je prvi pružio ruku za vreme napetih protesta, pravi inspirator događaja i centralna figura sudanske revolucije − general Abdel Fatah al Burhan. Vlast preuzima Tranzicioni vojni Savet (Transitional Military Council − TMC) na čijem čelu je Al Burhan. TMC je odlučio da u potpunosti ignoriše volju naroda koji je zapravo želeo da smanji ulogu vojske u državi. Demonstranti odbijaju da se raziđu i prave široku narodnu koaliciju – Snaga slobode i promene (FFC - Forces of Freedom and Change) sastavljene, između ostalog, od Udruženja sudanskih profesionalaca, različitih pokreta za veća prava i ulogu žena u društvu i mnogih drugih. Napeti pregovori o daljoj sudbini zemlje između vojske (TMC) i civilnog društva (FFC) traju tokom aprila i maja 2019. naporedo sa protestima. Narod ovoga puta nije prihvatio ružičasta obećanja vojske o boljoj budućnosti, za kojima vojska uvek posegne prilikom bilo kakvog socijalnog bunta, maltene od nastanka Sudana kao nezavisne države, a od 1989. bez prekida. Sledeći katalizator bio je događaj od 3. juna 2019. poznat kao Kartumski masakr. Radikalni deo unutar TMC-a – Snage za brzu podršku (RSF) su odlučile da žestokom upotrebom sile okončaju proteste. Korišćena je bojeva municija, ogromne količine suzavca i oklopni transporteri. Epilog je 100 mrtvih i oko 300 povređenih civila uz masovna hapšenja čiji broj nije moguće sa sigurnošću utvrditi. Takođe, registrovano je preko 70 silovanja. RSF vodi poreklo od paravojne formacije poznate kao DŽandžavid milicija. Reč je o multinacionalnoj formaciji plemenskog karaktera koja je prisutna u Sudanu, Čadu, delovima Libije i Jemena. Pripadnici ove milicije su počinili brojne ratne zločine u sudanskom građanskom ratu u provinciji Darfur 2004. godine. Određen broj komandanata DŽandžavid milicije je prešao u RSF i dobio svoje mesto u TMC-u. Uprkos sili koja se na njih obrušila, demonstranti nisu želeli da popuste. Organizacija sudanskih profesionalaca koja čini okosnicu protestantskog pokreta FFC započela je generalni štrajk i paralisala zemlju. Nakon štrajka, ponovnih pregovora i još nekoliko manjih sukoba sa RSF-om u kojima je bilo i žrtava, demonstranti su odneli kakvu-takvu pobedu, 20-21. avgusta 2019. formirano je novo telo koje će upravljati državom – Suvereno veće Sudana koje predstavlja zajedničku civilno-vojnu upravu. Ispred civilnih vlasti za premijera Sudana je izabran Abdala Hamdok, dok je pomenuti general Al Burhan bio predsedavajući Suverenog veća u ime vojske. Prema postignutom sporazumu veće je trebalo da funkcioniše tokom prelaznog perioda od 39 meseci nakon kojeg bi bili održani opšti i slobodni izbori. U tom periodu vojna i civilna vlast trebalo je naizmenično da se menjaju u predsedavanju Suverenim većem. U početku je delovalo da dogovor funkcioniše, situacija se stabilizovala, radilo se na sporazumima i reformama u oblasti pravosuđa. Ipak, ekonomija je i dalje bila u teškom stanju a najveći problem bila je inflacija. Sporadični protesti su se odvijali kontinuirano jer su civilni predstavnici bili nezadovoljni činjenicom da je vojsci dozvoljena kontrola i eksploatacija rudnika zlata na severu zemlje, i to upravo RSF formaciji koja se sukobljavala sa protestantima i prema njima, blago rečeno, primenjivala prekomernu silu. Takođe, suprotno preliminarnim dogovorima žene su i dalje ostale marginalizovane unutar političkog života iako su predstavljale značajnu snagu na samim protestima. Od 11 članova Suverenog veća, samo dva su bile žene. Na prvi pogled iznenada 25. oktobra 2021. Al Burhan je raspustio Suvereno veće i izvršio vojni puč a predstavnik civilnih vlasti, premijer Hamdok završio je u kućnom pritvoru. Iako je pušten na slobodu desetak dana kasnije, on podnosi ostavku 3. januara 2022. jer nije želeo da se složi sa personalnim rešenjima koja mu je nametnula vojska. Al Burhan je (p)ostao neprikosnoveni lider Sudana. Trenutno je situacija relativno mirna sa sporadičnim protestima. Al Burhan balansira koristeći naizmenično, zastrašivanje, represivne mere i oslobađanje uhapšenih demonstranata, i obećava održavanje izbora 2023. u skladu sa prvobitnim planom. Naruku mu idu međunarodni događaji (poput krize u Etiopiji, niza vojnih pučeva u Zapadnoj Africi i, naravno, krize u Ukrajini), koji potiskuju Sudan iz žiže svetskog interesovanja. Postoje indicije da međunarodna podrška Al Burhanu stiže iz Egipta i UAE. Iako vlasti tih zemalja nastoje da izbegnu ovu temu, destinacije prve dve inostrane posete Al Burhana su upravo ove dve zemlje. Razlozi zbog kojih se sudanska vojska odlučila na novi puč je nespremnost za deobu vlasti sa civilima. Puč je izvršen tačno četiri nedelje pre isteka roka za rotaciju na mestu predsedavajućeg Suverenog veća. Vojska i Al Burhan nisu želeli da predaju vlast civilima i Hamdoku zato što predsedavajući ima preovlađujuću snagu unutar veća i diktira njegov rad. Al Burhan tvrdi da je preuzeo vlast kako bi „ispravio put revolucije“, ali zapravo, Al Burhan nije mogao da dozvoli da civili preuzmu punu kontrolu jer bi nakon toga verovatno usledilo izručivanje bivšeg predsednika Omara al Bašira Međunarodnom krivičnom sudu i ozbiljnija istraga masakra u Kartumu. To bi značajno uništilo reputaciju vojske, što nas dovodi do suštine stvari:. „gospodar“ Sudana nije Al Burhan, kao što pre njega nije bio čak ni Al Bašir. Glavnu reč u Sudanu vodi i uvek je vodila vojska kao kolektiv. Kroz celu istoriju Sudana kao nezavisne države, vrlo malo bitnih političkih figura je bilo nezavisno od vojske, a vojska ima neprekidan kontinuitet vlasti od 1989. Kada je vojska procenila da Al Bašir više nema kredibilitet pustila ga je niz vodu i postavila Al Burhana kao novog eksponenta. Vojska Sudana ne voli (radikalne) islamske pokrete, ali još manje voli liberalnu demokratiju i predstavlja „kočionu silu“ za razvoj obe ove tendencije u sudanskom društvu. Tražeći uzor u armiji susednog Egipta, vojska Sudana nastoji da održi svoj uticaj u društvu proklamujući viziju stabilnog Sudana. Ipak, sudanska vojska nije uspela da obezbedi potpuni međunarodni legitimitet, mir i stabilnost unutar društva kao što je to slučaj u Egiptu. Usled krize u Ukrajini i vojnim prevratima u Zapadnoj Africi sudansko pitanje je potisnuto na listi prioriteta međunarodne zajednice. Stoga trenutna vladajuća garnitura tihujući troši svoj krnji legitimitet. Čini se da svi čekaju 2023. godinu i obećane izbore čije će (ne)održavanje biti sledeći katalizator društveno-političkih događaja.