Srbija pod amnezijom

Vučićevo sedenje na više stolica, koje nam se predstavlja kao dokaz naše neutralnosti i samostalnosti, dovedeno je u pitanje Putinovom agresijom na Ukrajinu. Kada su ruske trupe, u februaru ove godine, sa tenkovima i topovima, prešle ukrajinsku granicu, nismo mogli a da se ne setimo ulaska sovjetskih trupa u Mađarsku 1956, i u Čehoslovačku 1968. godine. Dok smo gledali slike rušenja i pogibija iz Kijeva, Harkova i Marijupolja, nismo mogli a da se ne zapitamo: da li se problemi u odnosima dveju zemalja, ma koliko bili teški i komplikovani, mogu rešavati bombardovanjem i rušenjem gradova, i ubijanjem građana, žena i dece? Kako se odnositi prema toj agresiji? Ne vidim drugog načina do osude. I, kao što se moglo očekivati, svet je tu agresiju osudio. U izvesnoj meri, toj osudi smo se pridružili i mi. Međutim, kada smo u Beogradu, tokom manifestacije Besmrtnog puka, u masi, između naših aktuelnih ministara i direktora Srbijagasa, videli kako nose, u prirodnoj veličini, jednog Putina od kartona i, prenet sa ruskih tenkova, znak ruske agresije, slovo Z, shvatio sam koliko je naše pridruživanje toj osudi relativno. I shvatio sam još nešto: da naš odnos prema toj agresiji treba gledati u kontekstu celokupnog našeg odnosa prema Rusiji. U maju 2007, Toma Nikolić, tadašnji predsednik Narodne skupštine, izjavio je da ne bi imao ništa protiv da Srbija postane ruska gubernija. Bilo bi logično da čovek koji tako ceni suverenitet svoje zemlje istog časa, i zauvek, nestane sa političke scene. Naprotiv, takvo bagatelisanje državnog suvereniteta građanima nije smetalo da ga izaberu za predsednika republike. Sadašnji ministar unutrašnjih poslova nedavno je ruskoj obaveštajnoj službi prosledio snimak razgovora koje su u nekom beogradskom hotelu vodili ruski opozicionari. Dokle sve to ide vidi se i po tome što je jedan od naših političkih genija – koji se svojevremeno kandidovao čak i za predsednika republike – predlagao da kosovski problem rešimo tako što ćemo organizovati referendum o ustupanju Kosova Rusiji! Ovih dana, neke desničarske stranke protestuju protiv eventualnog uvođenja sankcija Ruskoj Federaciji. Ponegde na fasadama, i na majicama, vidimo znak Z. Ruska ambasada organizuje u Kruševcu nekakav dečji kamp, u kome deca glume crvenoarmejce. Da ne pominjem onaj centar u Nišu! A kad sam gledao kako navijači pred Putinom skandiraju: „Matuška Rusija!“, došlo mi je da ih pitam: „A šta vam je Srbija?“ *** Trećeg dana aprila ove godine imali smo izbore za novu skupštinu, za predsednika Republike, i za vlast u nekim gradovima i opštinama. Danas, dva meseca posle izbora, nemamo ni novu skupštinu, ni novu vladu. Ni novu vlast u Beogradu. Jedino je predsednik Republike osvojio novi petogodišnji mandat. A dok se ne konstituiše nova skupština, i ne formira nova vlada, što može potrajati čak i do avgusta, sve poslove će, kao i dosad, obavljati naš u sve upućeni i za sve nadležni predsednik. Međutim, njegov novi mandat počinje jednom neprijatnom epizodom. U Srbiji su, naime, podignute optužnice protiv hrvatskih pilota koji su tokom „Oluje“ bombardovali izbegličku kolonu. Žene i decu. To nije propustio hrvatski predsednik, Milanović, da kaže da bi i Hrvatska mogla da podigne optužnicu protiv Vučića, koji je u Glini 1995. Krajiškim Srbima poručivao i obećavao: „Nikada Srpska Krajina, nikada Glina neće biti Hrvatska, nikada Banija neće nazad u Hrvatsku!“ (U međuvremenu, Milanović je pažnju posvetio i Ani Brnabić, nazvavši je: „naša bodulica“. S obzirom na osobenosti Milanovićevih izjava, ne bi me čudilo da je na umu imao onu lascivnu vlašku pesmicu, koja počinje stihom: „Bodulica Vlaja prevarila“. Ali vratimo se našem problemu, Vučiću. Znamo kako se ta radikalska politika – sa granicom na liniji Karlobag – Ogulin – Karlovac – Virovitica – završila po Srbe. Međutim, mi kao da smo neprekidno uključeni na onaj „Amnezijator“ Dušana Otaševića – aparat koji pojačava našu sklonost ka zaboravljanju svega: ljudi i događaja, uzroka i posledica – tako da jednog od istaknutih protagonista te politike danas po drugi put ustoličujemo za predsednika Srbije. Vučić nas je u međuvremenu obavestio da se promenio, jer, kako kaže, „samo se magarci ne menjaju“. A da se promenio, i koliko se promenio, trebalo je da nam pokaže ona idilična scena u kojoj on, sa buketom cveća, preko nekog od dunavskih mostova, ide u susret hrvatskoj predsednici Kolndi Grabar Kitarović. Kao da onog govora u Glini nikada nije ni bilo. Međutim, ubrzo se dogodilo nešto što tu idilu, i Vučićevu promenu, stavlja pod znak pitanja. Naime, na ustoličenje novog episkopa dalmatinskog Vučić u Šibenik, u Saborni hram Uspenja presvete Bogorodice, kao svog ličnog izaslanika, šalje ministra odbrane! Vulina! Je li to bio diplomatski gaf ili poruka? Kao znak da se, suštinski, ništa nije promenilo? Vučić nam svakodnevno nudi sliku o svojoj veličini i ugledu: Lukašenko ga dočekuje sa suzama u očima, Si Đinping ga prihvata u „poluzagrljaj“, Putin ga ispraća do automobila, Tramp se s njim rukovao četiri puta! Četiri puta! On deli ocene o stranim državnicima: princ od Monaka je pametan, Ursula fon der Lajen govori gluposti! On nas ubeđuje da od Berlinskog kongresa nismo bili uspešniji, da je od Srbije napravio ekonomskog tigra, da nas je uveo u zlatno doba! Kao da ne vidimo na šta su svedene državne institucije, Ustav i zakoni, kao da ne vidimo da smo sve dalje od ulaska u Evropsku uniju! Kao da ne vidimo unakaženi Beograd – možete li zamisliti išta neverovatnije od ukidanja Glavne železničke stanice, od izgradnje – uprkos upozorenjima urbanista i arhitekata – Beograda na vodi, od podizanja – uprkos mišljenju vajara i istoričara umetnosti – onakvog spomenika Stefanu Nemanji, od devastacije – uprkos opomenama arheologa, istoričara, urbanista i ostalih stručnjaka – Beogradske tvrđave? A šta da kažemo o prodaji i sudbini Bora? Gledajući rezultate njegove dosadašnje vladavine ne možemo a da se ne zapitamo na šta će Srbija ličiti, gde će biti, i šta će od nje ostati, posle još pet godina... Upozoravaju nas da nam preti nestašica i poskupljenje električne energije. Savetuju nas: odvrćite sijalice, isključujte aparate! A ja kažem: isključujte „amnezijatore“! Ti aparati nas najviše koštaju!