Muzeji, slavni porazi i derviši na struju

Utisak o Turskoj kao o ogromnoj i moćnoj državi, putnika sa ovih prostora ne napušta ni u jednom trenu boravka u ovoj nekad imperiji i kolevci raznih civilizacija. Putovanje tom zemljom što se proteže na dva kontinenta i izlazi na četiri mora, ume i da izazove zavist kod srpskih „patriota“. Poređenje (na našu štetu, naravno) kreće još kada se stupi na novi instanbulski aerodrom, jedan od tri ovde postojeća i smatran jednim od najvećih i najlepših u svetu. Arhitektonski zamamna, ta vazdušna luka je i ekstremno funkcionalna, uprkos terminalu od 15 miliona kvadrata i šest pista. Zavist se nastavlja na turskim rivijerama, kojima svakog leta hrlimo, pošto mi svoje more nemamo. Surevnjivost može da obuhvati i kopneni deo - Anadoliju, kad bismo je bolje poznavali. Ovako se grizemo samo u Kapadokiji, upoređujući je sa Đavoljom varoši, ili u Troji, delocirajući je na tromeđu Ripnja, Rušnja i Lipovačke šume, puni patvorene samouverenosti. Međutim, za Čorum recimo mnogi nisu čuli, premda je na tom području 1800. p. n. e. iznikla civilizacija Hetita, pominjana tek u Bibliji. A zgasla nakon bitke kod Kadeša, protiv Egipta pod vođstvom Ramzesa II. „Mnoge stvari koje su smislili Hetiti, samo su prekopirane u drugim kulturama“, s ponosom kaže Ali Ozjazidži, vodič grupe novinara na ovom putovanju, u organizaciji tamošnjeg Ministarstva za kulturu i turizam. Ta se njegova opaska odnosi na izdvojenu dvanaestoricu od stotinak antropomorfnih bogova, reljefno udubljenih u stenu hrama Jazilikaja. Umeće obrade gvožđa odande je krenulo, tu su usavršene bojne kočije, ali i začeta ženska emancipacija. Jer, hetitska kraljica mogla je da sklapa dogovore sa vlastodršcima iz drugih krajeva, a da ne traži dozvolu od supruga. Korespondencija je tekla kombinovanjem piktografskog i klinastog pisma, a zatim i upotrebom hijeroglifa. Pisalo se i čitalo zdesna nalevo, pa obrnuto, i tako redom, po obrisu zmijskog vijuganja. Uz znanje kojim raspolažemo, usuđujemo se da primetimo da isklesana izobraženja bogova i vladara veoma liče na egipatska, s tim što su hetitske figure daleko stamenije. „To je zbog oštrije klime, i više slojeva garderobe“, objašnjava Ali, laički. Međutim, Aliju i nisu potrebne striktne činjenice da bi se divio glamuru minulih vekova. Kad bi neki naš turistički vodič bar delom spoznao značaj evropske neolitske metropole, rođene na beogradskoj teritoriji. Nije pravedno da na vodiče svalimo svu odgovornost za nevidljivost Vinče, veći deo krivice snose vlasti što ne znaju šta bi sa tom dragocenom zaostavštinom. Turci su i u ovom daleko dovitljiviji, te iskopavaju artefakte i vešto ih raspoređuju po muzejima na arheološkim nalazištima, kao i onim u prestonicama date oblasti, ali i u Ankari i Istanbulu. Zato je Gradski muzej Čoruma od svega 210.000 stanovnika, daleko većeg gabarita od našeg Narodnog u Beogradu. I zato su nađeni predmeti razmešteni s dignitetom, bilo da se radi o keramičkoj posudi, čiji vrh obrazuje glavu (svetog) bika, ili kamenoj predstavi hetitskog vojnika, sa karakterističnom izduženom kapom. Svi su u prostranim vitrinama, savršeno osvetljenim, a neki od njih se i okreću, kako bi posmatrač mogao da ih osmotri iz svakog ugla. Ako je potrebno, iznad se postavi i ogledalo, da bi se pogledom prodrlo u unutrašnjost drevnog posuđa. NJihova je funkcija još uvek tajna, prema Alijevim rečima. Pa nauka ne zna da li se u njima čuvalo vino, voda, ili pak krv životinja, žrtvovanih bogovima. Neki od muzeja i sličnih ustanova posežu za potpunom vizualizacijom prošlosti, ilustrujući radnju od značaja i prisustvom artificijelnih persona. One kuju, tkaju, rezbare, prave matrice od arabeski kojima ukrašavaju tkanine, kada je novije vreme u pitanju. Za razliku od Palminih voštanih modela, ovi su „personalitiji“ veoma realni, i kao da te živo gledaju svojim veštačkim očima. Sličnost sa stvarnim je tolika da se može pomisliti da derviši u jednoj tekiji u Tokatu, pretvorenoj u muzej, zbilja igraju svoj zamamni ples, vrteći se oko ose - na struju. „Oni ne plešu, već je to vrsta molitve“, neupućenog ispravlja Ali, zagovornik poštovanja in general, kao što je čitalac već mogao da primeti. Turci, ili konkretno - Anadoljani, vični su da od svega naprave atrakciju, o čemu govori i jedan čudnovati muzej u Amasiji, posvećen ljubavi. Udarna je tragična priča o Ferhatu i Širin, nalik onoj o Romeu i Juliji, kojima je takođe dodeljena jedna od prostorija. Naglašena je i privrženost bogu i nauci, a sve kroz dopadljive, premda pomalo naivne postavke, ponovo sa lutkama kao protagonistima. Lutke tumače role lekara i pacijenata u muzeju - panegiriku hirurgu Šerafedinu Sabundžuogluu, koji je živeo od 1385. do 1468, u Amasiji. Svim tim muzeološkim zanosom, Anadoljani možda i otklanjaju nepravdu, nanetu im nedovoljnom pompom oko Hetitskog carstva, ravnog po mnogim aspektima egipatskoj, rivalskoj civilizaciji. „Za to je kriv Holivud“, Ali smatra, dodajući da Turska aktuelno radi na lobiranju među američkim filmadžijama, glede veće popularizacije svoje baštine. Ovo bi trebalo da dovede i do frekventnije posete Hatuši, hetitskoj prestonici, mahom izvan uobičajenih ruta naših turista, premda je na Uneskovoj listi od 1986. Lavovi i (buckaste) sfinge na glavnim ulazima grada čine nam se poznatim iz enciklopedija iz oblasti istorije umetnosti, iako ništa zapravo ne znamo o njihovoj sudbini. „Statue sfingi, kao i oko 10.000 kamenih ploča, nađenih tokom iskopavanja u Čorum Bogazkoi između 1906. i 1912, poslate su u Nemačku na katalogizaciju i restauraciju. Prve pokušaje vraćanja artefakata pokrenuo je ubrzo Halil Ethem beg, ali je Nemačka tek između 1924. i 1943. vratila jednu od sfingi i samo 3.000 ploča“, ovog puta je taksativan Ali. Napominjući i da Turska nije digla ruke od ostalog blaga, obrativši se Uneskovom Međuvladinom komitetu za promociju povratka raseljenih kulturnih dobara u zemlju porekla. Oči sfingi i lavova sada su prazne rupe, odakle je ko zna kada povađeno drago kamenje, po naučnim pretpostavkama. Međutim, kradljivci su zaslužni i što je deo starina otkriven i sačuvan, s obzirom na to da su dejstvovali brže od arheologa. Anadolijska pasija da se od svega napravi senzacija, odnosi se i na stare saraje i gospodske kuće, unapređene u izložbene prostore. U poslednjim posetilac postaje svedokom islamskog porodičnog poretka, sa odvojenim prostorijama za žene i muškarce. „Kad u posetu glavi kuće dođu gosti, vrata koja razdvajaju delove rezidencije su se zatvarala, jer su žene čuvane kao princeze“, primećuje Ali, poslovično i romantičan. Ta crta nije samo njemu svojstvena, pa je u turskoj poeziji poznata kategorija „ašiki“, koja tvori dirljive ljubavne stihove. Isto se ipak ne naziva sličan folk-pop narativ, veoma popularan u kafanskim izdanjima. Uz te nadasve nežne pesme u orijentalnom ritmu, pevaju i muški gosti kafana, koji ne insistiraju na maskulinitetu ni u držanju, ni u oblačenju. Turci nemaju poriv ni da se dokazuju džipovima, kako bi istakli i svoj ekonomski status. Kako se alkohol uglavnom ne služi na javnim mestima, ili se pije vrlo umereno, smeh koji ishodi iz kafanskog druženja zdrav je i mladalački. I bez ikakve zadnje namere koja bi vodila kavgi ili tuči. Čak su i pripadnici žandarmerije pitomi, iako nose automatske puške kad na cesti kontrolišu vozače. Distinkcija u odnosu na srpsku praksu vidljiva je i u pijetetu prema - leblebijama. Ova mahunasta biljka, zvana još i nautom, glavni je poljoprivredni brend čorumskog vilajeta. „Leblebije nas podsećaju na detinjstvo“, razneženo kaže Oral Sarisoji, Alijev kolega, čije se usluge odnose na novinare s ruskog govornog područja (gledano sa službene tačke gledišta). Što će reći - medijske poslenike Azerbejdžana, Turkmenistana, Kazahstana i drugih bivših SSSR republika (koji su onomad zauzeli pažnju arheologa Bardaka). Leblebije se ovde gaje, prže, hidriraju, suše, i već šta je sve potrebno za dobijanje „razbibrige za zube“, kako smo mi zvali semenke bundeve i suncokreta, a da nam nikad nije palo na pamet da ih glorifikujemo. Zapravo, Anadolija sa svojim nepreglednim njivama, oivičenim planinama (kao mini-kopija Metohije), idealno je tlo i za luk i krompir, ali i druge ratarske sorte. Ima tu i krava i koza, da bi se teško dale prebrojati, dok mehanizacija i industrija uspešno prate sveopšti poljoprivredni napredak. Aktuelno u rukama turskih „personalitija“ ili kompanija, na šta odnedavno „Amerika pravi pritisak“, ne bi li preuzela deo prinosa plodne visoravni, kako Ali navodi. Sklonost ka nezavisnosti Anadoljana primetna je u solarnim panelima gotovo na svakoj kući, pa čak i udžerici, što kod nas nije slučaj. I obilje jela koja se tamo spremaju od ponude zemlje, neuporedivo je sa našom trpezom. Na astalu će se uvek naći bezbroj varijanti salata, variva, sireva, mesa ispod sača ili sa roštilja. Neke smo nazive preuzeli, kao što je sarma, a da nismo spoznali koliko varijeteta ona može da ima. Ličnost koju najviše cene bespogovorno je Ataturk, osnivač moderne države i demokratije, ali i reformator pisma. Stoga je Kemal sveprisutan - na fotografijama po hotelima, kafanama, kao i privatnim odajama, izatkan na ćilimima. Još jedno je mesto umesno za komparaciju, a to je slavljenje poraza. Pa, kao što je nama Kosovska bitka mitska ideja vodilja, tako su njima značajne reči Gaja Julija Cezara – Veni, vidi, vici. Slogan se odnosi na njegovu brzopoteznu pobedu nad pontskim kraljem Farnakom II u bici kod Zele (današnji Zile ili Zela), 47. p. n. e. Farnak je u jednom momentu i prednjačio, i od Rima povratio neke pontske teritorije, dok se Cezar nije uskopistio i načisto zbrisao njegovo kraljevstvo. Sada u liticama iznad Amasije, glavnog grada istoimene oblasti, možemo videti uklesane grobnice rimskih velikana, sve sa njihovim porodicama. Pomenuti moto prisutan je u mnogim muzejima Anadolije, kao spomen znamenitog debakla predaka. Otomanska imerija je rimskim nekropolama pridodala hamame u istim stenama planine Kosedag, ali i druga velelepna zdanja svuda po gradu, držeći se pravila da svaki čovek mora nešto da ostavi svom narodu. I što je viši u hijerarhiji, to se od njega više očekuje, pa su paše gradile džamije u sklopu sa školama, bolnicama, javnim kuhinjama, ali i astronomskim centrima. Pojam vremena za Turke je relativan, te kažu „sve je moguće, samo mi daj vremena“, kako uostalom i Ali reaguje na novinarske zahteve. Po sličnom principu vlada se i voda koja kaplje sa tavanica pećine Balika, u relativnoj blizini Tokata, stvarajući nakit u vidu slojeva glavice luka. I to čitavih 3,4 miliona godina! Zbog ovih fakata, pećina je na preliminarnoj listi Uneska, i vredi u nju sići na čitavih 93 metra dubine, otvorenih za posetioce. Svih osam dvorana razlikuje se po formacijama stalaktita i stalagmita, od kojih neke sijaju iznutra, kad im prinesete baterijsku lampu. Iz svih nabrojanih, ali i drugih razloga, Turcima prirodno pada easy-going stil života. Oni nikud ne žure, i poštuju logiku saobraćaja, propuštajući bržeg i spretnijeg. NJihova ljubaznost ništa ne traži, osim vašeg osmeha. A, kad je projekat Go Anatolia Ministarstva kulture i turizma u pitanju, čiji je ovaj tekst rezultat, mole samo za malo pažnje izvan morskih obala i šopinga u Istanbulu. I prećutno poručuju – ta će vam se avantura isplatiti neponovljivim iskustvom. Dragana Nikoletić