Ivica na prkosima

Foto Oliver Bunić

Da nije pokušaja rehabilitacije Slobodana Miloševića, moglo bi se pomisliti da smo nekako osvanuli u godinama nakon Drugog svetskog rata: među nama su, opet, i ustaše i četnici, i Stepinac i Nedić, i fašisti i komunisti, i Pavelić i TitoTo se kolje, to se vade oči, kolaborira se, izdaje i junački gine za otadžbinu, a sve, kako se tvrdi s ove strane fronta zbog izbora u Hrvatskoj.

Pojavio se, srećom, mudri div-junak, spreman da nesebičnim gestom okrene tok istorije u pozitivnom smeru: premijer Aleksandar Vučić najavio je da će se ubuduće članovi njegove vlade uzdržavati od komentara negativnih izjava iz Hrvatske na račun Srbije.

Ako bi, nekim slučajem, to obećanje bilo ispunjeno, može li se očekivati nezadovoljno gunđanje pojedinih Vučićevih podređenih, poput Ivice Dačića, ministra spoljnih poslova, prvoborca u tekućem srpsko-hrvatskom verbalnom ratu? I to ne zbog pravedničkog poriva da se odgovori na besprizornu provokaciju, već zbog praktične potrebe za pozicioniranjem uoči predsedničkih izbora sledećeg proleća, za koje se lider SPS još odavno prijavio?

Znajući Dačića, poznatog po političkoj neuništivosti, možda bi se moglo govoriti čak i o obuhvatnijoj motivaciji za korišćenje najteže verbalne artiljerije, na šta ukazuje bečki dnevnik Presse u tekstu Srbija i Hrvatska sijamski blizanci koji se ne podnose.

Uz ocenu da su, od predsedničkih izbora 2015. u Hrvatskoj ponovo glasniji nacionalistički tonovi, te da predstojeći izbori 11. septembra predstavljaju još jače iskušenje da se glasovi osvajaju oštrim napadima na Srbiju, Presse ocenjuje da je i u Srbiji mandat vlade sve kraći i da izbori predstavljaju iskušenje političarima za nacionalističke ispade prema susedima. Iako, dakle, govori o učestalim promenama vlade koje utiču na jačanje retorike, i bečki list, kad je reč o Dačiću, posebno ističe njegovo pozicioniranje za predsedničke izbore.

Dačić je već dokazao da ume da oseti potrebe trenutka i sa njima usaglasi ponašanje - po cenu totalnog zaokreta, koji se može meriti jedino sa spektakularnom Vučićevom transformacijom iz radikala u evropejca. Tu korisnu veštinu demonstrirao je u godinama posle 5. oktobra, permanentnim udaljavanjem od Miloševića i njegove politike, s kulminacijom u vidu potpisivanja Deklaracije o političkom pomirenju sa DS-om.

Poštujemo prošlost, ali naša prošlost nije naša budućnost, govorio je nekadašnji najbolji Miloševićev imitator u periodu kad se bacio na imitiranje estradnih zvezda. Izgleda da je ponovo došlo vreme za stavljanje akcenta na prošlost, sve u cilju obezbeđivanja sopstvene budućnosti: predsednički kandidat Dačić sada opet ratuje sa Hrvatskom i poziva se na Miloševićevo nasleđe, hvali domete politike koje se bio odrekao, najmlađeg Miloševića, unuka Marka, dovodi kao gosta na aprilsku izbornu konvenciju stranke, podržava zahtev za podizanje spomenika nekadašnjem predsedniku Spomeničke ambicije dovele su ga u oštar sukob sa kolegom potpredsednikom Vlade Rasimom LJajićem, koji je, takođe, uzrok Dačićevih oštrih reči u odgovoru na njegovo ograđivanje od rehabilitacije Miloševića, video u - predsedničkim izborima.

Zna Dačić da računa: do biračkog prava dobacila je generacija koja se devedesetih ne seća, ali sazreva uz tvrdnje da su za sva zla ovog sveta krive postpetooktobarske vlasti. I baš je primamljiv dodatak biračkom telu sastavljenom od preostalih tvrdokornih SPS-ovaca i nezadovoljnika tekovinama DOS-a za koje je radikalska politika ipak neprihvatljiva, a transformacija iz radikala u naprednjake sumnjiva. Zrno po zrno - pogača, na kojoj bi se baš zgodno mogao nacrtati Dačićev predsednički lik.