Glas sa margine mora da se čuje

Foto Rajko Ristić

Dobar glas se daleko čuje, zao još dalje. Dvomesečni magazin Liceulice (LUL) već je čuven po tome što među retkima pruža priliku socijalno ugroženim i marginalizovanim osobama da se prodajom primeraka, od čega im sleduje polovina novca, ekonomski osnaže i psiho-socijalno integrišu. Da mogu da plate kiriju, račune, hranu, da jedni druge saslušaju, posavetuju i porazgovaraju sa sugrađanima. Da učestvuju u životu koji je ogromnoj većini sasvim lak i podrazumevan. Međutim, još je dalje odjeknulo da je takva medijska anomalija pred gašenjem. Jer, u aktuelnoj društvenoj i medijskoj atmosferi malodušnog senzacionalizma, socijalno odgovorno i neprofitno glasilo uistinu i ne bi trebalo da postoji. Činjenica da je opstajalo šest godina svedoči i o važnosti zadatka koje je do sada obavljalo i o kvalitetu sadržaja kojim je bilo ispunjeno. Na sreću čitalačke publike i prodavaca koji će narednih 45 dana ipak imati posao, u poslednjih mesec dana je prikupljeno 1.200.000 dinara potrebnih za dvomesečno funkcionisanje. Uskoro će se na beogradskim trotoarima naći novi, trideset drugi broj, ali prema rečima urednika Bojana Marjanovića, borba za LUL nije gotova.

Oduvek smo poslovali neizvesno, jer nikada nije postojala permanentna podrška institucija, koja bi bila najlogičnija. Ulične novine izlaze u mnogim svetskim gradovima i lokalne vlasti ih najčešće podržavaju, ponekada i u potpunosti, budući da komuniciraju sa zajednicom u prostoru u kojem izlaze. S druge strane, LUL je od grada davno dobio jednu donaciju i od tada finansijska i logistička podrška izostaje. Međutim, ako smo do sada bili na ivici da se ugasimo, sada smo jednom nogom zakoračili u provaliju. Ispunili smo sve uslove nedavnog konkursa Ministarstva, ali smo dobili negativan odgovor. Do ove godine davalo je simboličnu svotu. Od nekoliko fondacija smo isprva dobili potvrdan odgovor, prošli kroz stotine sastanaka, da bi se pred potpis predomislili, predočava Marjanović za NIN.

Brojke su po običaju neumoljive. Organizacija čiji je magazin samo najvidljiviji deo i koja sredstva pribavlja skoro isključivo preko projektnog finansiranja je iz fondova prošle godine dobila četiri granta, a ove godine svega jedan. Podršku od 250.000 dinara prošle godine su pružile tri kompanije, čime su dobili priznanje Heroji promene, ove godine nijedna. Nakon objave apela su se javila dva potencijalna heroja među korporacijama. Naposletku, najveću solidarnost ovom rasadniku solidarnosti pružili su upravo čitaoci. Prikupljeno je bezbroj reči podrške, 182.000 dinara iz individualnih, mahom anonimnih donacija, a broj godišnjih pretplata porastao je na 158. Kada medij ne izneveri i ne potceni svoje čitaoce, ne iznevere ni oni njega. Naročito kada je pred gašenjem.

Ubuduće ćemo biti transparentniji s finansijskim krizama kroz koje prolazimo. Bili bismo samoodrživi sa deset brojeva godišnje u tiražu od 10.000 primeraka. S obzirom na to odakle smo pošli, cilj ne deluje neostvarivo. Naime, prve godine je izašlo nekoliko brojeva, prvi se štampao u 3.000 primeraka, a prodalo se nekoliko stotina. Danas godišnje izlazi po šest brojeva u tiražu od 6.000 primeraka, gotovo svaki se proda, a novi broj ćemo štampati u 7.000 primeraka. S porastom prodaje je, naravno, i pomoć prodavcima konkretnija i obuhvatnija, dodaje naš sagovornik.

Od opstanka LUL-a direktno zavisi šezdesetak korisnika njihovih programa, i to ne samo na finansijskom planu. Naime, jednom u dve nedelje održavaju se sastanci s dve psihološkinje koje s njima rade na poboljšanju komunikacionih sposobnosti gde se u bezmalo porodičnoj atmosferi dele osmesi i iskustva, dobro i zlo. Zajedno se pregledaju oglasi za stan, racionalizuje se trošenje novca u cilju što bezbrižnijeg života, a kao zaseban program izdvojio se Liceulice u gostima, u okviru kojeg po izlasku novog broja idu u institucije koje su im inače uglavnom nedostupne. Sledeće mesto u planu je Muzej istorije Srbije.



Neki prodavci su nas sami kontaktirali, a neki su korisnici usluga partnerskih organizacija koje rade s osobama sa smetnjama u razvoju, beskućnicima, korisnicima psihijatrijskih usluga... Mnogi nisu tu primarno zbog novca. Nataša Bojanić je, recimo, devojka koja ima Daunov sindrom i koja je, kada se pojavila u našoj redakciji, bila toliko stidljiva da nije uopšte progovarala. Danas liči na kolportere iz filmova koji ponosno uzvikuju novi broj. Pre nekoliko dana, jedan novinar ju je pitao koje je njeno tajno oružje, a ona je odgovorila: Pa, moj osmeh! I osmehnula mu se. Većina ljudi strukturiranost svog života uzima zdravo za gotovo. Naši korisnici su najčešće potpuno van tih struktura. Mi pokušavamo da ih u strukture vraćamo, kaže Marjanović.

Istovremeno i da preispitaju strukture uopšte kadre da u sebe ne uključe čitave grupe stanovništva. Moto LUL-a veli da kupovinom magazina pomažete drugima, a njegovim čitanjem pomažete sebi.
Nismo medijski fokusirani na dnevne aktuelnosti, već temama pristupamo fenomenološki. Onda se same otvore i vidi se njihova kompleksnost, vidi se da mnogi problemi nisu karakteristični samo za Beograd, pa čak ni za srpsko društvo. Jer, niko nema monopol nad ugroženošću javnih interesa i prostora, siromaštvom, diskriminacijom, lošom integracijom manjina, zaključuje Marjanović.

Takva uređivačka politika podrazumeva zagledanost kako ka svom dvorištu, tako i ka ostatku balkanskog područja. Aktuelan je feljton iz knjige jedne od najcenjenijih evropskih antropološkinja Svetlane Slapšak, koja živi u Sloveniji. Već je objavljivan feljton iz knjige hrvatskog književnika Marka Pogačara, a ostvarena je saradnja s nekoliko novinara iz regiona. Objavljivani su intervjui s Viktorom Ivančićem, Igorom Štiksom, prenošeni su uratci Marka Tomaša, prevodili su se tekstovi s makedonskog, albanskog, rumunskog... Magazin takođe nastoji da okupi mlađe srpske novinare i dugoročno stvori saradničku bazu kako bi i cilj od deset brojeva godišnje bio bliži ostvarenju.

Kao što je magazin najprepoznatljiviji proizvod organizacije LUL, tako su i prodavci u plavim uniformama pravi odraz magazina. Milutin Savić je prodavac više od godinu dana i u redakciji se pojavio zahvaljujući Duši, udruženju korisnika psihijatrijskih usluga i njihovih porodica. Za NIN govori da se na ulici isprva nije najbolje snalazio.

Danas se prijatnije osećam. Mada moram da budem još pozitivniji i da više razgovaram s ljudima. Zbog lekova sam ponekad usporen. Ipak, volim da radim, volim i da zaradim, ali nije sve u novcu. Trudim se uvek da animiram ljude, da ih zainteresujem za magazin. Recimo, volim da pevam i jednom sam jednoj ženi pevao Devojko mala. NJena koleginica me je pitala zašto starijoj gospođi pevam pesmu o devojci. Ja sam onda nju pitao zašto joj ne bih pevao, ako ću da joj time ulepšam dan. I isplati se, zapamte ljudi. Pre neki dan sam za dva sata prodao osam primeraka, što znači i da se čita, veli Milutin.

Jednom ga je, kaže, Žika Obretković u Skadarliji zamolio da mu se posveti ne samo poneki tekst, već i čitava naslovna strana. Nije bio najsrećniji kad je uvideo da se to neće desiti. Ipak, Milutin brani čast svoje profesije, pa i reputaciju LUL-a. Oseća se ponovo delom društva koje ga se odveć lako odreklo. Verovatno zato na pitanje šta za njega znači LUL odgovara: Ja sam Liceulice. Živim Liceulice. Radim na ulici i zamalo da ostanem na ulici.

Mladom Iliji Ondriku, čiji je rejon plato ispred Filozofskog fakulteta, rad u LUL-u omogućuje da s bratom i kolegom Mirkom redovno plaća kiriju za stan u predgrađu. Ipak, napominje da ga na ovu ideju nije ponukao samo finansijski aspekt.
Iskreno, video sam da Mirka zna pola grada, komunikativan je, kao i ja, i poželeo sam da upoznajem ljude. Donosio je novine kući, čitao sam ih, bile su mi interesantne. Svašta sam naučio i uključio sam se u rad LUL-a. Kad pričam s nekim ko ne zna o čemu se radi, ubedim ih da kupe na priču, osmeh, a i stalno mi kažu kako sam sladak. Onda pročitaju, sačekaju novi broj i nastave da prate. Nikada ne dobijemo loše komentare o magazinu. Samo je jednom jedna starija žena vikala na mene što, kako je rekla, prodajem nešto što nikoga ne interesuje. Ni ne zna koliko, recimo, studenti obožavaju i magazin i prodavce, priča Ilija.



Mirjana Majstorović iz Zemuna potvrđuje da su najčešći kupci mladi ljudi, verovatno, veli, zato što imaju strpljenja. Rado je viđena u TC Ušće gde se mnogo prijatnije oseća nego na ulici.
Već sam se sprijateljila s obezbeđenjem i prodavcima tamo. Brzo mi prođe vreme i još nešto zaradim, za kafu, za piće, za društvo. Volim ja da uživam. I umem da uživam. Baš kao i svi. Uživam i da prodajem magazin i upoznajem ljude. Jedino nisam uživala kada su me zbog broja o jugoslovenskom nasleđu napali kako poturam nešto političko. Ne razumeju da naš magazin nije ono što vidiš na TV-u, ono svakodnevno. Naš magazin je upravo suprotno, nešto iz života. Zato se i ljudi u njima prepoznaju. Jednom, dva ili tri puta, i onda nastave da kupuju. LUL znači prodavcima, ali znači i čitaocima, zaključuje Mirjana.

Pitanje opstanka organizacije i glasila kakav je LUL je pitanje ne samo zrelosti jednog društva, već i kvaliteta života osoba koje zaslužuju da žive najbolje što mogu. Baš kao i svi ostali.