Majkl DŽordan američkog fudbala

Ni kada ništa nismo znali o američkom fudbalu, tamo osamdesetih godina - osim da se igra jajastom loptom nalik onoj za ragbi - znali smo ko je DŽo Montana. I da: znali smo za suđenje velikoj zvezdi ovog sporta O DŽej Simpsonu koji je devedesetih ubio svoju suprugu Nikol i njenog prijatelja (ali za to nikad nije osuđen). Ali, Montana, fascinantni kvoterbek San Francisko Fortinajnersa, bio je lice ove igre širom planete i to u vreme kada je američki fudbal bio samo njihova stvar. Četiri titule šampiona - isto toliko ima i Teri Bredšou, plejmejker Pitsburg Stilersa - učinile su ga najvećim igračem svih vremena, a magazin Sport ilustrejtid ovu činjenicu zacementirao svojim izborom 1990. godine. I činilo se da će stvari takve ostati za sva vremena. Tako je izgledalo i do petnaest minuta pred kraj 51. Superbola u Hjustonu. Preko puta NJu Ingland Petriotsa i Toma Brejdija stajao je MVP regularnog dela sezone Met Rajan i savršena mašinerija Atlanta Falkonsa koja je imala 19 poena prednosti. Oni koji su u tom trenutku odlučili da ostanu budni u praskozorje, učinili su to verovatno kako bi dostojno u istoriju ispratili kvoterbeka Petsa, takođe osvajača četiri titule, razmišljajući da će ubuduće biti samo stvar ukusa da li je bolji Montana ili Brejdi. Ali ono što se dogodilo u poslednjih četvrt sata i produžetku koji je morao da usledi, veće je od igre, sporta, pa i samog Brejdija. Nije u pitanju razlika od 19 poena koju niko nikada nije nadoknadio u finalima; reč je o verovanju da sudbinu određujemo sami, dakle o samoj suštini života. Sasvim je nevažno što je ovog puta okvir za pokaznu vežbu bio teren, baš kao što su nevažni i svi ti rekordi koje je Brejdi oborio u čudesnoj noći u Teksasu… Gotovo da je nebitno i to što je ovaj skoro pa četrdesetogodišnjak postao najveći igrač u istoriji američkog fudbala, jer Montana će uvek biti Montana, prva globalna zvezda ovog sporta; nije toliko bitno ni što je i trener Petriotsa, Bil Beličik, stao uz rame sa Vinsom Lombardijem, čovekom čije ime nosi trofej namenjen šampionu. Ono što je važno jeste da je Brejdi, koji je još od svojih studentskih dana na Mičigen univerzitetu bio predodređen za neuspeh postao uvreda za sve koji u njemu nisu videli ništa i istovremeno nada za one sa margine - ma gde se ona nalazila. Jer, Brejdi ni na svom Mičigen univerzitetu nije bio u prvom planu. Dečko iz kalifornijskog San Matea koji je dobar deo detinjstva proveo upravo na stadionu Fortinajnersa, gledajući i diveći se svom idolu Montani, biran je 2000. kao 199. pik šeste runde drafta i to od endemski gubitničke ekipe kakvi su bili NJu Ingland Petriotsi. U prevodu, to je trebalo da znači da ga nakon nekoliko godina potucanja po nižim ligama čeka povratak kući i, u najboljem slučaju, posao na lokalnoj benzinskoj pumpi. I prvu sezonu u Bostonu drao je klupu, da bi u ranoj fazi naredne sezone nakon povrede startnog „pleja“ Drua Bledsoa, dobio šansu. I to vreme, predviđali su stručnjaci, bilo je oročeno. Tek onoliko koliko je potrebno da se Bledso oporavi. Brejdi je u poređenju sa recimo Donovanom Meknebom, liderom Filadelfije Iglsa, izgledao kao usporen film, igrač koji nema potrebnu brzinu, kvoterbek koji se iskonski plaši duela sa grmaljima iz protivničkih odbrana. Ali Brejdi je pokazao osobinu koja će ga krasiti kroz čitavu karijeru: da ne obraća pažnju na ono što drugi govore. Čak ni kada je postao senzacija odvevši Patriotse u svoje prvo finale 2001, bio je prežaljen u duelu sa tada aktuelnim šampionima Sent Luis Remsima i njihovim zvezdama - kvoterbekom Kurtom Vornerom i trkačem Maršalom Folkom. Te noći Amerika je zanemela u NJu Orleansu, jer nikada niko tako nisko plasiran na draftu nije jedan tim odveo do najcenjenijeg trofeja u američkom sportu. Brejdi se svojim uspehom savršeno uklopio u stereotip o Americi kao zemlji mogućnosti. Na terenu miran, hladnokrvan, sposoban da u najkraćem roku rešava najkomplikovanije situacije, bio je idealan odgovor na potrebu Amerike da nakon 11. septembra 2001. pronađe nove heroje. Nešto poput Supermena koji će američkim vojnicima zaglibljenim u pustarama Bliskog istoka biti moralno-patriotski svetionik.Titule koje je osvojio 2003. i 2004. godine učinile su ga globalnim fenomenom i zapravo se očekivalo da će znatno ranije prestići Montanu po broju titula. Jedanaest sušnih godina koje su usledile vrlo su malo ili gotovo nimalo narušile njegovu harizmu. Nije se to dogodilo ni kada ga je liga zbog namerno ispumpanih lopti u konferencijskom finalu 2015. kaznila sa četiri utakmice suspenzije na početku ove sezone, uprkos činjenici da je tim iz Bostona navukao gnev dobrog dela Amerike. Nakon poslednjeg naslova pre dve godine, jedino pitanje je bilo ima li u Brejdijevim već vremešnim rukama baruta za još jedan pucanj i odlazak u legendu. Koliko god da je sportska karijera bila otvorena knjiga, toliko je Tomov privatni život bio dobro čuvana tajna. Zna se da je od 2004. do 2006. bio u romansi sa glumicom Bridžit Mojnahan, sa kojom je prekinuo tokom njene trudnoće. Naredne godine iz ove veze dobio je sina DŽona. Interesantno da je upravo kada je završavao vezu sa glumicom upoznao brazilsku manekenku Žizel Bundšen. Bila je to prvorazredna senzacija za medije, a par se venčao 2009. godine. Pomalo iznenađujuće zvuči podatak da brazilski supermodel zarađuje više novca od jednog od najboljih sportista. Naime, Žizel je novac zarađen na pisti uložila u biznis, a koliko je to bila dobra odluka pokazuje i činjenica da ona danas inkasira 47 milona dolara godišnje, naspram 27 koliko zaradi njen suprug. Nepravedno bi u ovoj priči bilo ne pomenuti i Beličika, tvorca jedne od najmoćnijih franšiza u istoriji sporta. Trener Petriotsa bezuslovno je verovao svom igraču i kada stvari nisu išle glatko. Brejdijeva pozicija u timu nije bila ugrožena 2008. kada je bio ozbiljno povređen, ni tokom posnih godina bez titule kada su mnogi stručnjaci govorili da su najbolji dani odavno iza njega. Videlo se to i u poslednjem finalu nakon tri četvrtine u kojima je lider Petriotsa igrao blago rečeno kriminalno, ali nije bilo ni primisli da Brejdi bude zamenjen supertalentovanim DŽimijem Garopulom koji ga je tako dobro zamenjivao na početku sezone, dok je trajala pomenuta suspenzija. Zato je dobar deo mita o Tomu Brejdiju ispisao Beličik. Gotovo da je besmisleno na ovom mestu pominjati sve rekorde i pojedinačna priznanja koje je Brejdi osvojio. Možda tek podatak da mu je ovo bila četvrta MVP (najkorisniji igrač) titula u finalima i da je u tom segmentu prevazišao Montanu. I da je te pete februarske noći u Hjustonu bacio 466 jardi, što nikada nikome pre njega nije pošlo za rukom. A ovakav rasplet jedne fascinantne karijere kao da je predosetio i nagovestio upravo DŽo Montana u maju prošle godine, nekoliko meseci uoči početka sezone. „Ako Petriotsi ostanu na okupu, Tom ima dobru šansu da osvoji peti Superbol pre penzije. Teško je zadržati tim. Nekad je lakše približiti se nečemu nego to sačuvati. Ali ispred njega je još nekoliko dobrih godina”, rekao je tada Montana. I upravo u poslednjih nekoliko Montaninih reči leži najveća enigma jedne briljantne karijere. Bilo ko na Brejdijevom mestu otišao bi ovenčan slavom pobednika, baš kao što je to prošle godine učinio Pejton Mening. Sam Brejdi nagoveštava da će još dugo igrati ako ne bude imao problema sa povredama. Ali, šta god da se desi, čak i da Tom ne bude više ni senka velikog igrača, niko neće zaboraviti epsku poslednju četvrtinu u Hjustonu nakon koje američki fudbal više nije isti.