Zaboravljena Zima nezadovoljstva

Specijalno za NIN Pre neki dan sam na televiziji video mladog čoveka kako u Londonu nosi transparent na kome je velikim slovima ispisano KAPITALIZAM. Reč je bila precrtana. Razumeo sam da se time htelo reći „dole s kapitalizmom“. Delovalo mi je kao da demonstrant ima otprilike 25 godina. Pretpostavimo na trenutak da je naš 25-godišnjak ovaj slogan pronašao na fotografiji svog oca kao učesnika demonstracija krajem sedamdesetih godina negde u Engleskoj. Kako uzbudljivo. Kako romantično. Otac se digao na noge da se zauzme za potlačene i bori se protiv „elite“. „Ništa se nije promenilo, hajde da ponovo krenemo u tu bitku.“ Naravno, na umu mi je izborni fijasko koji je u Velikoj Britaniji na muziku Dejvida Kamerona orkestrirala premijerka Tereza Mej, dvoje verovatno najslabijih lidera koji su se u poslednjih pola veka našli u Dauning stritu. U junu su održani izbori koje uopšte nije bilo potrebno zakazivati, i koji su zamalo izgubljeni usled katastrofalno loše kampanje koju je vodila preterano samouverena i arogantna vladajuća partija, uverena da je opozicija predvođena DŽeremijem Korbinom osuđena na neuspeh i pre nego što kampanja počne. U beskrajnim analizama i ćeretanjima koja su usledila nakon što je Mejova ponižena na izborima, jedna stvar je postala jasna. Jedan od najvažnijih faktora koji su uticali da rezultat glasanja ide u prilog socijalista bili su birači mlađi od 35 godina: oni koji su Korbina i njegovu verziju socijalizma iz šezdesetih godina videli kao poziv na promenu i suprotstavljanje statusu kvo. Onog Korbina koji je zagovarao ponovnu nacionalizaciju industrije (potpuno ignorišući katastrofalan nivo usluge, investicija i produktivnosti u starim nacionalizovanim industrijama, poput Britiš telekoma, Britiš rejla i Britiš gasa) i „povratak radničke kontrole nad ekonomijom“ (kako stoji u izbornom manifestu laburista). Drugim rečima, glas za Korbina bio je glas za novu socijalističku Britaniju, s jakim sindikatima i vraćanjem moći radnicima. Hajde da sve promenimo, i u isto vreme pljunemo u lice onima za koje verujemo da nas eksploatišu, izuzev naravno „selebritija“ koji će ispuniti stranice magazina Halo i za koje nam ne smeta da nas eksploatišu. I tu dolazimo do problema. Niko u Britaniji ko ima znatno manje od 60 godina nema nikakva sećanja na takozvanu Zimu nezadovoljstva (1978-79, prim.), kada je poslednji put socijalizam korbinovskog tipa vladao zemljom. „Zima nezadovoljstva“ - Šekspirova fraza - bio je izraz koji je premijer DŽejms Kalagan sam upotrebio kako bi opisao industrijski i socijalni haos koji je zahvatio zemlju. Taj period je dugo ostao u kolektivnom pamćenju, kao malo koji drugi događaj, ali sada to više nije slučaj. Zatvorene škole, blokirane luke, smeće koje truli na ulicama, mrtvi koji leže nesahranjeni. Potezi pojedinih sindikalnih ogranaka bili su bezobzirni i bezdušni. Levičarski nastrojene sindikalne vođe i aktivisti podsticali su sporenja zarad ličnih interesa. Promene će uslediti, ali je prvo moralo da se prođe kroz dolinu suza. Sindikalno organizovani vozači cisterni zahtevali su povećanje plata od 40 odsto, a sledili su ih špediteri, radnici u Britiš Lejlandu, nacionalizovanoj fabrici automobila, pa radnici vodovoda i kanalizacije. Električari zaposleni u Bi-Bi-Siju pretili su da će za Božić zacrniti ekrane. Štrajkači su blokirali i zatvorili lučke dokove. Najgori udar vladi su naneli sindikati zaposlenih u javnom sektoru, koji su u sporadične obustave rada poveli više od milion školskih domara, kuvara, pomoćnog medicinskog osoblja, đubretara. Jedno su bili štrajkovi šofera, ali ovi protesti su direktno pogađali čitavo društvo, a najugroženiji su bili upravo oni najranjiviji. Dečije bolnice, starački domovi i škole zapali su u probleme i morali su da angažuju volontere. Pojedinačno najgori bio je postupak grobara u Liverpulu koji su odbili da obavljaju sahrane, ostavljajući preko 300 mrtvih da nesahranjeni leže u hladnjači. Liverpulsko gradsko veće razmatralo je vanredne planove da se neki od njih sahrane u moru. Na grobljima su pogrebna vozila sačekivali štrajkači i sprečavali ih da prođu. U centru Londona i drugim velikim gradovima stvorile su se ogromne gomile trulećeg smeća, punog pacova, stvarajući rizik od izbijanja masovnih epidemija. Unutar vladinih službi redovno obavljanje posla je gotovo u potpunosti prekinuto. Britanske industrije uglja, čelika, brodogradnje i mašina našle su se na putu uništenja. „Oni koji ne uče iz istorije osuđeni su da je ponavljaju“, rekao je Vinston Čerčil. Zato nema izgovora za one koji se još sećaju Zime nezadovoljstva a pozdravili bi povratak nepromišljenog i nemarnog socijalizma kripto-marksista koji su krajem sedamdesetih Britaniju bacili na kolena. Ali tragedija se sastoji u tome da oni koji se tog vremena ne sećaju, i nisu proučavali modernu istoriju - pa samim tim ni učili iz nje - zamalo nisu ključno doprineli da na vlast dođe administracija koja bi Britaniju ponovo bacila na kolena. „Pazi šta ćeš poželeti“, imala je običaj da mi kaže moja baka. Isto bi moglo da se poruči i onim intelektualcima i liberalima - u Srbiji i drugde u Evropi - koji bi trebalo da znaju bolje, a koji nastavljaju da romantizuju socijalizam i raduju se nepromišljenosti britanskih birača.