Uroš Stojanović (1973-2017)

On je čovek koga sam prvog zagrlio 1993. kada smo primljeni na FDU, iako se pre toga nikada nismo videli. Uroš Stojanović je sa 16 godina, pišući za Ritam, prvi u tadašnjoj Jugoslaviji intervjuisao Kurta Kobejna, kada niko nije znao ko je taj čovek, doneo je prvu VHS kasetu sa filmovima DŽona Vua u moj život, imali smo prvu, zajedničku premijeru naših kratkih filmova 1996. u Bitef teatru. Bili smo klinci, verovatno prepuni sebe, koji su verovali da je svet njihov. I bio je. I dalje jeste, jer kada imate sreće da u životu upoznate nekog takvog, onda ovaj svet postane i ostane predivno mesto. Mesto u kome je mojoj petogodišnjoj ćerci Uroš Stojanović omiljena dadilja jer „se sa njim najlepše ispriča“ i mesto gde mi ona kaže da „ne smemo biti ljuti na Dedu što je otišao bez da se pozdravio sa nama, jer čovek ne zna kada će umreti“. Sa Urošem sam pevao Disciplinine pesme u Bulevaru sumraka, pregovarao sa kompanijom Maks Bunker o pravima za Alana Forda, ubeđivao producente da je DŽek Vajt najbolji izbor za glavnu ulogu u sledećem filmu. Od njega sam čuo za Save The Cat Blejka Snajdera, genijalne knjige Kristofera Mura i poslednji album Rendija NJumena. Uroš je brisao granice i spajao nespojivo – za njega je Umebajaši iskomponovao numeru za film Čarlston za Ognjenku, koja zvuči kao najlepša srpska izvorna narodna pesma, Luk Beson je nabavio njegov mobilni telefon, pozvao ga i odškrinuo mu vrata međunarodne karijere, Spenser Baumgarten ga je doveo u Los Anđeles i poslednjih devet godina se borio za to da Urošev prvenac ovde bude film koji bi na pravi način uveo ovog nesvakidašnjeg reditelja u svet kome je zapravo čitav svoj život pripadao. Nekoliko dana pred smrt, pisao je predložak za SF TV serijal o ludom naučniku Dedi. Kao i puno pisaca – pisao je često o sebi, ali je kao malo njih uspevao da bude duhovit, samoironičan i topao u isto vreme. Umro je 100 metara severno od čuvenih zvezdica sa imenima slavnih na Holivud bulevaru, i iako to njemu svakako baš ništa ne znači – to jeste društvo kome je pripadao – društvo sanjara koje niko nikada do kraja ne upozna. Od njega mi je ostao jedan šešir, koji je nosio Emilio el Indio Fernandez, i koji je Urošu poklonila El Indiova ćerka. I kome ću govoriti narednih godina koliko sam voleo Uroša. Uroš Stojanović je tužna priča o bajkovitom snu koji je vredelo živeti raspevano, rasplakano i nasmejano – baš onako kako ga je on proživeo.