Između dve vatre

Za NIN iz Barselone U politici, kao i u sportu, postoje „najave“ koje na osnovu odnosa snaga, kvaliteta, broja simpatizera, sposobnosti lidera tima ili iskustva trenera dozvoljavaju da neko bude proglašen favoritom. To, naravno, ne znači da će onaj kome se daju veće šanse na papiru zaista i pobediti, iznenađenja su uvek moguća i u tome je - ako je sport u pitanju - njegova draž. Kad se o politici radi, postoje slične situacije, naročito pred izbore i nije bilo malo slučajeva da favorit nije uvek pobeđivao. Situacija koja se poslednjih godina „kuvala“ u Kataloniji, a kulminirala početkom ovog meseca kada je održan (nelegalni) referendum o samostalnosti pokrajine ne spada u kategoriju poznatih jer se u Evropi odavno niko nije unilateralno otcepljivao bez međunarodne podrške, a matična država pokušavala da to spreči. Zato su prognoze nezahvalne pa umesto njih evo nekoliko činjenica koje nas čekaju do kraja nedelje: Vlada u Madridu je predložila a Senat prihvatio otvaranje procedure za primenu člana 155 Ustava kojim bi se u Kataloniji, zbog neizvršavanja zakonskih obaveza, uvela neka vrsta prinudne uprave a vlada bila smenjena. Procedura dozvoljava pravo žalbe i čini se da je Karles Puđdemon, predsednik katalonske vlade, voljan da se pojavi pred komisijom Senata i iskoristi svoje pravo. Problem je što su mu pojavljivanje zakazali za danas popodne kada bi trebalo da bude u katalonskom Parlamentu koji treba da odgovori na poslednje mere centralne vlade. Postoji mogućnost da pošalje ovlašćenog predstavnika ili da žalbu pošalje u pisanom obliku. Za četvrtak, 26. oktobra je zakazana plenarna sednica katalonskog Parlamenta, koja može da se protegne i na petak, na čijem dnevnom redu, zvanično, nije glasanje o nezavisnosti ali se sa sigurnošću očekuje da se o tome i te kako razgovara i, verovatno, glasa. U petak bi Senat, ukoliko ne bude velikog preokreta, trebalo da smeni Puđdemona i njegovu vladu (ali bi ostali poslanici u lokalnom Parlamentu) a odluka bi trebalo da stupi na snagu u subotu, posle objavljivanja u Službenom listu. Posle toga vlada u Madridu odrediće „upravnika“, ili više njih, za Kataloniju. Dve su opcije, jedan čovek sa širokim ovlašćenjima ili preuzimanje vlasti od strane nadležnih resornih ministarstava centralne vlade. Senat je izabrao 27 članova komisije sa 15 predstavnika Narodne partije, 6 su iz PSOE (socijalisti), dva iz Podemosa a po jednog imaju Republikanska levica, PDeCAT (dve separatističke katalonske partije), baskijska PNV i mešovita grupa. Oni će do petka pripremiti sve za primenu člana 155 Ustava. Prema najavama iz Madrida, promena scenarija moguća je samo ako se Puđdemon vrati u legalne, zakonske tokove i odustane od DUI (Deklaracija o unilateralnoj nezavisnosti, u verziji skraćenice na španskom). Iz Madrida stižu jasni signali da bi primena člana 155 mogla da bude zaustavljena ako od Puđdemona stigne poruka da se nezavisnost neće proglasiti. Potpredsednica vlade u Madridu Soraja Saenz Santamarija izjavila je da Senat ima mogućnosti „adaptacije na ono što Puđdemon i katalonski Parlament (u)rade“. Na istoj liniji je i Rafael Katala, ministar pravde, koji je rekao da „raspisivanje izbora u Kataloniji neće samo po sebi rešiti problem“ ali je pozitivnim ocenio želju Puđdemona da se lično pojavi pred komisijom Senata jer će to biti prilika da precizno obrazloži svoje stavove pošto je do sada odbijao dijalog (mada to isto za vladu u Madridu kaže i katalonska strana). Povodom najava da bi Puđdemonu moglo da se sudi, dodao je da u Španiji mišljenje nije delikt, ali delovanje van zakona jeste. Govorio je, bez preciziranja detalja, da bi „novi politički scenario pomogao da se problem reši“. Nevolja je što nema novih ideja, niti novih ljudi koji bi ih predložili. Uz sve ograde i podsećanje na nezahvalnost prognoza, ne čini se realnim da će Puđdemon promeniti stav jer, jednostavno, nazad ne može. Između gubitka ugleda kod svojih birača i smene zbog svojih ideja, spremno će izabrati ovo drugo što će pokušati da kapitalizuje kao žrtva svojih političkih uverenja, poput nekih svojih prethodnika na mestu predsednika Đeneralitata. U jeku krize položio je venac na mesto streljanja LJuisa Kompanjsa koga su francuske vlasti izručile Frankovom režimu a ovaj ga 15. oktobra 1940. streljao. Ovaj deseti mesec je, izgleda, sudbonosan za Kataloniju jer se u njemu desio još jedan važan događaj. Katalonska kriza u punom jeku koincidira sa jednim istorijskim datumom: 23. oktobra 1977. u Barselonu se, posle 38 godina izgnanstva, vratio Đozep Taradeljas, predsednik katalonske vlade u egzilu od 1954. NJegovom povratku prethodio je dekret vlade Alfreda Suafreza u Madridu kojim je ponovo uspostavljen Đeneralitat (katalonska vlada) a 18. oktobra novim dekretom Taradeljas je postavljen za predsednika. Formalno se vratio pet dana kasnije, trijumfalno, mašući iz automobila, pozdravio je oduševljene građane a onda je sa balkona Đeneralitata izgovorio čuvenu rečenicu: „Građani Katalonije. Već sam ovde“. Termin građani koristili su republikanci tokom Građanskog rata a drugi deo čuvenog pozdrava bio je pun ironije jer se zakleo da se neće vratiti u Kataloniju, osim kao legalni predsednik Đeneralitata. Taradeljas je u času povratka imao 78 godina. Uspeo je da formira vladu narodnog jedinstva u koju je uključio predstavnike svih parlamentarnih partija. Postigao je da njegova vlada bude priznata od svih, čak i od brojnih i još uvek uticajnih snaga frankizma. Jedan od prvih sastanaka održao je sa generalom Fransiskom Galjegosom, komandantom Četvrtog vojnog regiona sa sedištem u Kataloniji, okorelim frankistom koji nije krio netrpeljivost prema Taradeljasu. Sklopili su mir, bez prijateljstva ali sa poštovanjem. Taradeljas je na kraju Građanskog rata 1939. otišao u Francusku. Frankova vlada tražila je njegovu ekstradiciju, što nije odobreno, za razliku od slučaja LJuisa Kompanjsa, predsednika katalonske vlade, koji je izručen Španiji i streljan u tvrđavi na Montžuiku. Kada je 1954. Đozep Irla, predsednik Đeneralitata u egzilu, podneo ostavku iz zdravstvenih razloga, u Siudad Meksiku, gde se nalazila najbrojnija grupa katalonskih lidera u izgnanstvu, 7. avgusta održan je sastanak na kome je Taradeljas izabran za predsednika vlade. Posle smrti Franka 1976. počeo je da dolazi u Španiju a rezultat susreta i pregovora sa Adolfom Suarezom bio je trijumfalni povratak pre 40 godina, 23. oktobra 1977. Posle usvajanja Statuta Katalonije 1979. i prvih slobodnih izbora u pokrajini, povukao se iz politike. Umro je u Barseloni 10. juna 1988. Mnogi misle da Kataloniji danas treba jedan novi Taradeljas, ali takav nije ni na vidiku. Nije izvesno da će se pojaviti i ako se izlaz potraži u vanrednim izborima koje najavljuje centralna vlada - najdalje u roku od šest meseci - a o kojima separatističke snage u Kataloniji za sada ne razmišljaju. Neke pretpostavke su moguće, ali to se već ne bi moglo reći za posledice, bez obzira na to kakve budu odluke. Pretpostavka 1: Katalonski Parlament u četvrtak (ili petak) 26/27. oktobra, zahvaljujući separatističkoj većini, izglasava jednostranu nezavisnost. Pretpostavka 2: Iz Madrida, istovremeno sa smenom katalonske vlade (petak, 27. oktobar, subota 28., stupanje na snagu posle objavljivanja u Službenom glasniku) stiže momentalno poništenje nelegalne odluke. Pretpostavka 3: Ne glasa se o nezavisnosti, ali ona ostaje kao pretnja, poslednji adut separatista ukoliko ne bude pregovora koje traži katalonska strana. Ova poslednja varijanta je najmanje verovatna, ali nije nemoguća u pokušaju kupovine vremena i iščekivanja da se nešto desi. Mnogo je više pitanja nego odgovora. Za razliku od (gotovo) svih novonastalih država krajem 20. ili početkom 21. veka koje su bile podrivane i iznutra i spolja, Katalonija nema međunarodnu podršku, što je za separatističku opciju ogroman hendikep. Ugledni pariski Mond u redakcijskom uvodniku prošlog ponedeljka optužio je Puđdemona da „prodaje iluziju“ i igra na kartu tenzije. U Kataloniji se često pominje „slovenački put“, ali se previđa činjenica da su ustavne promene u SFRJ 1974. dale republikama prava (i) na otcepljenje što je Slovenija prva iskoristila. Izostanak političke podrške i izvesni izlazak iz Evropske unije u ovom času manje brinu katalonske lidere, više ih je uplašio odlazak, od 2. oktobra, preko 1.300 firmi koje su svoja sedišta izmestila iz Katalonije. Jasna poruka, znak nesigurnosti i nepoverenja. Ogromna većina (1.165) imala je sedište u Barseloni, gradu ili provinciji. Iz Đirone je otišlo 25, iz LJedide 57 i 55 iz Taragone. Istine radi, treba reći da su se u istom periodu u Kataloniju „doselile“ 54 firme, ali nesrazmernost je očita. U priče da je reč o privremenim odlascima niko ne veruje. Katalonski ekonomski lobi koji čine biznismeni, ekonomisti i intelektualci, založio se za hitno raspisivanje izbora jer trenutna situacija „izmiče kontroli, vodi ka nesigurnosti i budi nezadovoljstvo građana“. Kao što nema novijih iskustava sa jednostranom nezavisnošću bez podrške spolja, isto tako nema ni svežijih primera administrativne intervencije države. Bez obzira na to što su instrumenti, zakoni i podrška opozicionih partija jaki argumenti vlade, tek će praksa pokazati kako će se prinudna uprava, ako do nje dođe, snaći na terenu punom „mina“, koje će se pojaviti kao sabotaže, prepreke, zamke, provokacije... Ako dođe do nametnute vlasti, biće to slučaj koji će obogatiti evropsku političku praksu i kakav-takav putokaz i onima koji pomišljaju da se ubuduće otcepe od matice i državama koje ne pomišljaju da tako nešto dozvole. Izlaz bi, teoretski, mogli da budu vanredni izbori u Kataloniji, ali je takođe otvoreno pitanje koja bi od „dve Katalonije“, ona koja bi da se osamostali ili ona koja želi o(p)stanak u okviru španske monarhije, odnela prevagu. I pre kulminacije napetosti nije bilo jasno koja opcija ima većinu a sa mitinzima i kontramitinzima, merama i kontramerama, izjavama i kontraizjavama, neizvesnost se samo povećava. Veliki minus separatističke struje je to što nema legitimnu većinu za svoju opciju. Iako tvrdi suprotno. Virus separatizma u Evropi U Evropi trenutno nigde nema situacije kakva je od 1. oktobra u Kataloniji, ali virus separatizma tinja na mnogim mestima sa realnom opasnošću da jednog dana bukne. U Italiji su 22. oktobra u pokrajinama Lombardija i Veneto (Venecija), na severu zemlje, održani referendumi na kojima je glavni zahtev bio proširenje autonomije. Reč je o vrlo razvijenim regionima sa oko 11 miliona stanovnika koji proizvode 30 odsto BDP-a Italije. U Veneciji je glasalo 59 posto birača, u Lombardiji 32,5 odsto. U Veneciji je za povećanja stepena autonomije glasalo 98 procenata izašlih, u Lombardiji 95. Situacija se ni u čemu ne može porediti sa katalonskom, osim da se tako počinje - traženje proširenja autonomije prvi je korak ka zahtevu za nezavisnost.