Skica za portret predsednika

Kada je pre više godina Aleksandar Vučić sasvim iznenada počeo da gradi imidž političara koji je radikalno raskrstio s radikalskom prošlošću, raskinuo sa zabludama mladosti koje su ovu zemlju skupo koštale, odrekao se crtanja granica nacionalne države, priznao pravo na grešku, javno tražio razumevanje za sopstvenu promenu, počeo da koristi metafore Zorana Đinđića, citira Vericu Barać i govori o evropskim vrednostima, bilo je i dalje onih koji su sumnjali u taj spektakularni obrt ambicioznog političara čije vreme tek dolazi. Ali, ruku na srce, bilo je i sve više onih koji su verovali da će ta promena u politici, koliko god suštinski bila neiskrena, uticati da se smire nacionalističke strasti, stišaju netrpeljivosti i unutrašnji sukobi i pojača podrška evropskim integracijama. Tražilo se za njega malo vremena i kredita. Verovalo se da samo preobraćeni radikal može da smiri radikalsku svest. Sa neskrivenim razočaranjem govorilo se o apsurdu da će demokratske vrednosti uvoditi i Evropu slaviti onaj koji je Srbiju od nje prilično udaljavao. Ali, kad se to baš i nije dogodilo, za sve je postao kriv Tomislav Nikolić, klip u točkovima Vučićevih promena, konzervativac koji deli SNS, svađa se sa regionom, podstiče klerikalizam, prorusko raspoloženje i evroskepticizam. A, kad je i Toma konačno, snagom Vučićevih podzemnih voda, otišao u istoriju, ostala je Srbija licem u lice sa svojim velikim reformatorom – jedinim i nezamenjivim predstavnikom svekolikog naroda. Ali od očekivane normalizacije Srbije nije bilo ništa. Naprotiv. Vođa-populista, moćnom mašinerijom za pretnje, ucene, zastrašivanje i kupovinu podrške, usitnio je političku scenu i zbrisao sve prepreke između sebe i naroda. Dok njegovi medijski razbijači svakodnevno utvrđuju meru koliko drugi moraju biti ućutkani da bi se on čuo, koliko loši da bi on bio dobar, koliko neuspešni da bi on bio uspešan, koliko koruptivni da bi on bio čist. Skicu za njegov istinski portret zato danas crta Marko Đurić, novoinstalirana zvezda neoradikalske naprednjačke vlasti, skandirajući nezgrapno u telefon, na uvo predsedniku – „Aco, Srbine“. U taj poklič mladog jurišnika Đurića, koji je za kratko vreme od učtivog političara izrastao u dostojnu repliku Aleksandra Martinovića iz najboljih radikalskih dana, sasvim se uklapa i Aleksandar Vulin sa svojim patriotskim epizodama. Smirujući buku oko tetke i stana, Vulin je odlučio da ispuni očekivanja bivšeg ministra pravde Nikole Selakovića koji je u ime države svečano dočekao haškog osuđenika generala Lazareviću kao srpskog heroja o čijim podvizima bi, kako je tada rekao, đaci trebalo da uče u školama. Za početak Vulin je obezbedio da Lazarević podučava kadete, a ko zna možda posle krene i po školama. Uostalom, novo lice ove politike su potpuni vrednosni relativizam i kadrovska politika koja u javni život vraća opravdano odsutne, što zbog počinjenih zločina, što zbog korupcije, što zbog afera. Naravno da kockice u mozaiku lika i dela proevropskog predsednika čini i represija prema dvojici performera koji su delili maske sa Vučićevim likom i slike sendviča na otvaranju Muzeja savremene umetnosti. Ali i odobreni skupštinski performans već rečenog Martinovića koji je listao fotokopiju Vučićevog indeksa postiđujući prisutne njegovim desetkama sve u stilu već uspostavljene formule za bildovanje kulta ličnosti – koliko morate da budete glupi da bi on bio najpametniji. Štošta je u međuvremenu svom portretu docrtao i sam Vučić, ali je možda najkoloritnija njegova opaska da je prilog na američkoj televiziji N1 o Dačiću osam sekundi duži nego onaj o njegovom govoru na proslavi devete godišnjice stranke. Svejedno što su upravo izašla sveža istraživanja koja pokazuju da je u elektronskim medijima predsednik hiljadama puta prisutniji od drugih, još izgleda nije rešena dilema koliko svi drugi treba da budu nevidljivi da bi Aleksandar Vučić medijski dominirao. I ništa za tu sumornu sliku autoritarne vlasti i potpunog vrednosnog haosa ne menjaju povremeni kratkotrajni pasaži mirotvorstva i razložnosti u govorima predsednika Vučića. Oni su samo incident u moru isključivosti. Glavni tok je brutalan.