Za Srbiju je najbolji rumunski scenario

Početkom devedesetih, za vreme sankcija i hiperinflacije, švercerima iz Rumunije i Bugarske, koji su Srbiju preplavili raznim, uglavnom jeftinim drangulijama, mera vrednosti bila je „edna črvena“. Sve su prodavali, ili su bili spremni da ceo dan rade i najteže poslove za nekoliko „crvenih“ novčanica od 10 dinara. Kako je vreme prolazilo, ta novčanica iste boje sve češće se menjala, pre svega ekspresnim dopisivanjem nula. Ali, što je imala više nula sve je manje vredela. Dve i po decenije kasnije građani Srbije priželjkuju „rumunski scenario“. Oni bez posla ljubomorno zaviruju preko plota i pitaju se kada će i kod nas stopa nezaposlenosti pasti ispod šest odsto. Kolegama iz komšiluka zavide i zaposleni, naročito u javnom sektoru, jer ih predsednik Aleksandar Vučić i premijerka Ana Brnabić ubeđuju da će većini naredne godine, posle povišice od pet ili 10 odsto, plate biti „veće nego ikada“. U Rumuniji niko nikoga ne mora ništa da ubeđuje, jer je jesenas parlament usvojio zakon po kome će svim zaposlenima u javnom sektoru od 1. januara plate biti povećane za 25 odsto, dok će lekari i prosvetni radnici povišicu dobiti 1. marta 2018. Ministar finansija Viorel Stefan izračunao je da će zbog toga za plate iz budžeta umesto 14,5 morati da se obezbedi 16,5 milijardi evra, ili 8,6 odsto BDP-a, koliko se otprilike za plate u javnom sektoru izdvaja i iz srpskog budžeta. Razlika je samo što će, kako je prenela agencija Frans pres, plata najbolje rangiranih rumunskih lekara sa 1.000 porasti na 2.700 evra, medicinske sestre umesto 530 zarađivaće 900 evra, dok će primanja pojedinih profesora od 2018. do 2022. biti udvostručena. MMF je bio izričito protiv ovolikog povećanja plata zbog procene da će to dovesti do fiskalnog loma i značajno povećati javni dug, a Evropska komisija smatra da će zbog toga Rumunija imati najveći budžetski deficit. S druge strane, vlast u Bukureštu veruje da će uspeti da održi relativno nizak nivo javnog duga, a niko ne može da joj ospori to da će ove godine biti jedan od evropskih rekordera po stopi rasta bruto domaćeg proizvoda i da je uspela da stopu nezaposlenosti smanji na istorijski minimum. I NIN-ov indeks ekonomske snage, izračunat na osnovu deset različitih ekonomskih parametara (rast BDP-a u prvoj polovini 2017, BDP po stanovniku, prosečna neto isplaćena zarada za prvih šest meseci, realni rast zarada, ukupan rast cena između juna prošle i ove godine, stopa nezaposlenosti, udeo investicija, javnog i spoljnog duga u BDP-u i saldo platnog bilansa) pokazuje da je Rumunija sa ocenom 8,25 (za maksimalnih 10 poena jedna zemlja bi morala da bude najbolja po svih 10 kriterijuma) ekonomski jača od Bugarske, Hrvatske, Crne Gore, Albanije, Makedonije, Srbije i Bosne i Hercegovine. Istovremeno, posle kraćeg bega sa dna, Srbija je ponovo najlošije rangirana. Jeste njen indeks na kraju juna 2017. veći nego za celu 2016. (4,25 prema 4,00), ali su drugi u međuvremenu više napredovali. Neprijatnost za aktuelnu vlast, sklonu preuveličavanju ekonomskih uspeha „lidera u regionu“, jeste što Srbija nije najbolja ni po jednom od 10 parametara. Istovremeno, zajedno sa Crnom Gorom je šampion inflacije, poslednje mesto zbog nižih plata i sporijeg rasta BDP-a preotela nam je Makedonija, a samo BiH ima manji udeo investicija u BDP-u, što će i te kako uticati i na budući privredni rast. S druge strane, Rumunija je na kraju prvog polugođa 2017. imala najveći realni rast plata i BDP-a, najmanji spoljni dug i najnižu stopu nezaposlenosti, a Bugarska, Hrvatska i Makedonija su od drugih bolji u dve „discipline“. Makedonija ima najnižu stopu inflacije i najveći udeo investicija u BDP-u. Bugarska ima najniži udeo javnog duga i jedina pozitivan saldo platnog bilansa, a Hrvatska najvišu platu i bruto domaći proizvod po stanovniku. Zaposleni u Srbiji već su oguglali na obećanja o platama „većim nego ikad“, a NIN-ovo istraživanje pokazuje da su u prvom polugođu samo u Makedoniji zarade bile manje nego kod nas. Predsednik Vučić je u januaru 2016. obećao da će već do kraja ove godine prosečna plata dostići 500 evra, da bi kasnije tu „granicu snova“ spustio na 450 evra. Uprkos tome, nema nagoveštaja i da će taj korigovani cilj biti ostvaren, jer je prosečna neto zarada u prvih šest meseci bila 47.057 dinara, ili 382 evra. S tog aspekta septembarska plata od 404 evra deluje kao značajno povećanje, ali je to samo privid - em je u međuvremenu dinar ojačao prema evru, em su prosek za prvo polugođe oborile januarske plate od 335 evra, zato što se deo isplaćuje pre novogodišnjih praznika. Realnija slika dobija se poređenjem plata u dinarima iz septembra ove i prošle godine i ona pokazuje da su nominalno porasle za 3,6 odsto, a kada se uzme u obzir i rast cena, njihov realni rast od samo 0,4 odsto može se tretirati kao „statistička greška“. I dok se kod nas stalno priča o povišicama, prosečna plata u Bugarskoj je od 2015. do drugog tromesečja ove godine porasla sa 448 na 533 evra, ili za 19 odsto. Ubedljivo najveće plate su u Hrvatskoj, gde je prosek dogurao do skoro 800 evra, a u Crnoj Gori je ove godine preskočio „srpsku granicu snova“ i popeo se na 510 evra. Kada je 2014. počela fiskalna konsolidacija u Srbiji je prosečna plata bila 368 evra, a u Rumuniji 384 evra. Za prethodne dve i po godine plate u evrima povećane su u Srbiji za 3,6 odsto, a u Rumuniji skoro deset puta više - za 31 procenat. Bez bržeg rasta BDP-a i produktivnosti teško može biti značajnijeg povećanja zarada i standarda, a da to bude održivo na srednji i duži rok. U tom smislu Srbiji naruku ne ide ni to što je u prvom tromesečju ove godine imala privredni rast od samo jedan, a u drugom 1,3 odsto. Još manje ohrabruje to što premijerka Brnabić izgleda nije ni svesna problema sa kojima se suočava srpska ekonomija. Ona je, naime, prethodne sedmice, odgovarajući na poslanička pitanja, izjavila da je „prošle godine rast BDP-a bio 2,8 posto, pre toga od 2000. jedino je 2008. bio (veći) 3,1 odsto i bio je baziran na potrošnji i uvozu, a sadašnji je makar na izvozu i proizvodnji“. „I to kaže MMF, sve što vam ja kažem - kažem međunarodno priznate podatke“, samouvereno je poručila Brnabić. Bolje da je ćutala, jer ništa od onoga što je rekla nije tačno! Niti je to iko iz MMF-a ikada rekao. Nije ni mogao, jer i oni barataju sa istim podacima koje je premijerka mogla naći i na sajtu Ministarstva finansija ili Narodne banke Srbije. A tamo piše da od 2000. do 2008. i izbijanja globalne finansijske krize Srbija ni u jednoj godini nije imala sporiji privredni rast od 4,4 odsto, što je već godinama nedostižan cilj koalicije koja je na vlasti od sredine 2012. Konkretno, u 2001. je BDP Srbije povećan pet odsto, naredne godine 7,1, pa onda 4,4 da bi 2004. rast dostigao rekordnih devet odsto. I naredne četiri godine Srbija je za sadašnje prilike imala vrlo visoke stope rasta, najpre 5,5 odsto, zatim 4,9 pa 5,9 i na kraju 5,4 odsto. Punih osam godina je, dakle, rast bio skoro duplo veći nego što će biti ove godine. Nakon toga, krenulo je posrtanje i drugu godinu vladavine DS-a, SPS-a i PUPS-a obeležila je recesija, jer je 2009. BDP pao za 3,1 odsto. Ako nije pokušala svesno da obmane javnost, jedino logično objašnjenje je da je Brnabić „pobrkala lončiće“ i nesvesno pad od 3,1 odsto u 2009. proglasila za rast u 2008. Od tada srpska ekonomija kretala se cik-cak, još dva puta, 2012. i 2014. padala je u recesiju i ova, 2017. biće deveta godina zaredom sa privrednim rastom manjim od tri odsto. To i ne bi bilo toliko strašno da druge zemlje - Rumunija, Bugarska, Crna Gora, pa i Albanija - u tom periodu nisu rasle brže od tri odsto. Premijerku izgleda ne brine što je u prva dva tromesečja rast bio više nego skroman, dve trećine manji od planiranog. „Ne bih umanjivala značaj stagnacije, nije mi lako, ali su mi predstavnici MMF-a rekli da ni oni nisu zabrinuti zbog toga jer su ostali parametri dobri“, rekla je Brnabić. Možda bi nekoga ove reči i umirile da istog dana nije tvrdila da ima mnogo zainteresovanih kupaca za Galeniku, a onda je knjiga spala na samo jedno slovo. Ako je za utehu, nemaju samo građani Srbije razloga za nerviranje. Nigerijski preduzetnik Sim Šagaja, koji se nalazi na Forbsovoj listi 10 najmoćnijih ljudi u Africi, nedavno je naljutio mnoge susede iz Hrvatske, poređenjem Splita s Afrikom. „Danas sam u Splitu, u Hrvatskoj. Ukratko, Afrika sa strujom“, napisao je Šagaja na Tviteru uz fotografiju jedne ulice u Splitu. Bože, šta li bi napisao da je kojim slučajem doleteo u novogodišnjom rasvetom okićeni Beograd, zatim prošetao raskopanom Skadarlijom, pa se preko trga Slavija uputio ka Brankovom mostu? I mnoge u Srbiji bi verovatno uvredilo da ih sa Afrikom poredi neko iz zemlje u kojoj je, prema podacima Svetske banke, BDP po stanovniku lane bio samo 2.178 dolara (mereno paritetom kupovne moći), nekoliko puta niži nego u Hrvatskoj (12.863 dolara), pa i u Srbiji (5.599 dolara). Ima, međutim, na „crnom kontinentu“ i zemalja sa mnogo većim BDP-om po stanovniku od nekih država sa Balkana. Na toj listi su, između ostalih, Sejšeli (15.076 dolara), Mauricijus (9.628), Ekvatorijalna Gvineja (8.333), Gabon (7.179), Bocvana (6.788)... Poređenja radi, u Evropi najveći BDP po stanovniku ima Luksemburg, više od 100.000 dolara, dok poslednjih šest mesta, uz Moldaviju i Ukrajinu, čvrsto drže četiri zemlje sa Balkana - Albanija (4.520 dolara), BiH (4.540), Makedonija (5.500) i Srbija sa 5.599 dolara. Od osam zemalja, za koje NIN izračunava Indeks ekonomske snage, veći BDP po stanovniku od Srbije imaju Crna Gora (7.071 dolar), Bugarska (7.923), Rumunija (10.372) i Hrvatska 12.863 dolara. „Kako se danas čudimo Češkoj i Slovačkoj, možda ćemo se za 10, 20 ili 30 godina čuditi da je pola Afrike bogatije od Hrvatske“, objavio je portal Indeks.hr. I zaista, 1989. standard u tadašnjoj Jugoslaviji bio je neuporedivo veći nego u Čehoslovačkoj, a sada Češka ima skoro tri i po, a Slovačka tri puta veći BDP po stanovniku nego Srbija – Češka 18.266, a Slovačka 16.496 dolara. Razlika bi, bez ikakve sumnje, bila još veća na našu štetu da Srbija ne privlači mnogo više direktnih stranih investicija od komšija – oko 1,8 milijardi evra godišnje. Državni sekretar u Ministarstvu privrede Milun Trivunac navodi da je Srbija do kraja jula privukla „više direktnih stranih investicija nego sve zemlje Zapadnog Balkana zajedno“, resorni ministar Goran Knežević ističe da je Svetska banka Srbiju proglasila za „najbolju zemlju za investiranje u Jugoistočnoj Evropi“, a svi zvaničnici neumorno podsećaju da je naša zemlja napravila ogroman skok i da je na Duing biznis listi Svetske banke sada na 47. mestu od 190 zemalja. Problem je, međutim, što i sa 1,28 milijardi evra, koliko su u prvih sedam meseci ove godine uložili stranci, Srbija ima ubedljivo najmanji udeo investicija u BDP-u od oko 18 odsto, a ekonomisti godinama upozoravaju da bi taj udeo morao da se poveća na 25 procenata ako želi da se ubrza privredni rast na četiri-pet odsto godišnje. Srbija po vrednosti NIN-ovog indeksa nije pobegla sa dna uprkos tome što je ministar finansija Dušan Vujović brže od očekivanja eliminisao minus u državnoj kasi i počeo da obara udeo javnog - pa samim tim i spoljnog – duga u BDP-u. Inflacija, iako nešto viša nego pre godinu dana, još uvek se kreće u projektovanom okviru, ali je i dalje najveća u regionu. Značajno je, bar zvanično, smanjena i nezaposlenost, delom i zbog promenjene metodologije. S druge strane, velike su šanse da će prvi put posle 2012. biti preokrenut pozitivni trend smanjenja deficita platnog bilansa, jer je minus do kraja jula 1,25 milijardi evra, a za celu 2016. bio je 1,37 milijardi. Takođe prvi put u novijoj srpskoj istoriji uvoz (13,1 odsto) u stopu prati rast izvoza (13,2 odsto), dok je lane rastao upola sporije – 6,1 prema 11,6 odsto. Naglom „buđenju“ uvoza doprineo je i jak dinar, koji je pozitivno uticao i na javni dug. Pošto je trećina tog duga u dolarima, a još toliko u evrima, jačanje dinara prema evropskoj valuti za skoro pet i prema američkoj za 15 odsto, automatski je oborila i udeo duga u BDP-u u ovoj godini sa 73 na 64,6 odsto, a i nominalno je smanjen sa 24,8 na 23,8 milijardi, ili za milijardu evra. Konačno, da od početka februara evro nije pao sa 124 ispod 119,5 dinara, ni septembarska isplaćena neto zarada od 48.212 dinara ne bi bila 404 već samo 389 evra. Samo zahvaljujući jačanju dinaru plate su „naduvane“ za 15 evra. Možda je na to računao i ministar policije, doktor ekonomije Nebojša Stefanović kada je prošle nedelje, odgovarajući na poslanička pitanja rekao da „sada ljudi imaju plate, nešto da donesu kući, za razliku od ranije kada su imali nula“. Ako se poslednja godina vladavine bivše vlasti uzme kao vreme u kome su, kako tvrdi Stefanović, zarade bile „nula“, one ni sada nisu daleko od nule. Prosečna neto zarada 2012. bila je 365 evra, tri godine kasnije bila je veća za tri, lane za devet evra, a u prvoj polovini 2017. porasla je za još pet evra. Malo li je? Uostalom, ko ovde zna da su u Bugarskoj za godinu i po dana prosečne plate porasle za 77 evra, a u Rumuniji za dve i po godine čak 120 evra? A da građani to znaju, znali bi i koje zemlje u regionu zaista ekonomski napreduju - brže, jače, bolje.