Vagner i Svadba cara Dušana

Kobajagi sam u Beogradu, kad, prvo na šta naletim bude – Sahrana u Sićevu! To prvo vidiš kad uđeš u novootvoreni Muzej savremene umetnosti na Ušću. Na ulazu u Muzej, mlada kustoskinja mi nudi katalog i to na engleskom (!?) da se lakše snađem. Kažem joj: „Devojko, ja sam kod Laze Trifunovića položio sa desetkom, kao Vučić kod Labusa!“ A ona me jadna gleda razrogačenih očiju, i, imam utisak da za Lazu nije ni čula, ali, svakako, jeste za mog Aleka. Sahranu u Sićevu je Nadežda Petrović naslikala 1904. godine. Nad otvorenom rakom stoji rodbina i niko nije u crnini, čak, ni sveštenik, on je u braonkastoj odeždi. Moja Bilja dugo stoji pred Sahranom u Sićevu, a ja se prisećam da mi je mati Dušica, inače, popova ćerka, na samrti rekla: „Kad umrem obuci belu košulju i nemoj, zbog mene, da nosiš crninu!“ Tek kasnije ću doznati da su Srbi, dok na silu nisu postali pravoslavci, nosili bele odežde u znak žalosti. A onda su nas crnomantijaši zavilo u crno, i, evo nas gde tonemo u blatu hrišćanske Evrope. A u Muzeju savremene umetnosti sve mi, čoveče, nekako, sirotinjsko! Čuj, od Milene Barili samo Dama sa lovcem, od Lubarde neka „taksena marka“ iz mladosti, pritom, nigde ne videh ništa od Olje Ivanjicki, Milića od Mačve, Dragoša Kalajića, Radoslava Trkulje, i, ajd`, da ne ređam dalje. Očekivao sam da se u Muzeju sudarim sa mojim Alekom, ali njega je potpuno izludeo neki žutokljunac iz Bele kuće koji mu je povišenim glasom naredio da se mane Kosova i Rusa. Ali, gospodo draga, zašto ste uopšte pristali da razgovarate sa tim drčnim levim smetalom iz Bele kuće koga je Tramp nasledio iz Obamine administracije. Čuj, Brajan Ji! Sa njim, po diplomatskom protokolu, trebalo je da razgovara neko od Dačićevih pomoćnika, neki Kurta ili Murta. Ovako, srpska država je samu sebe ponizila i samo je još falilo da mu Dačić otpeva O maj darling Klementajn i, pritom, da mu svira bendžo, na uvce. K. G. Jung, moj guru iz Švice, vidno iznerviran, poče da me grdi: „Zar ti nemaš preča posla nego da se baviš dnevnim srpskim glupostima!? Zašto se, recimo, sa toliko truda ne pozabaviš kako to da su Rihardu Vagneru, kao inspiracija za Nibelunge, bile srpske junačke pesme Ženidba Janković Stojana ili Svadba cara Dušana, ali i pesma o Kraljeviću Marku i Mini od Kostura!? I zašto je Fridrih Niče, veliki poštovalac Vagnera, svojoj prvoj kompoziciji dao ime `Srbija`!? Bajdvej, Bilja mi se žali da po celu noć buncaš i ispuštaš neke krike. Ali, ne boj se, to je normalno. Probudio si u sebi mnoge arijevske mitove, mnoge srpske arhetipove, zmajeve, noćne vile, krilate konje jednoroge... Budi zbog toga srećan, dečače!“ Posle Jungovih packi odem na suva vesla u Vidovdanskoj, i, za kaznu, opet veslam uz Dunav ka Švarcvaldu. I veslajući kroz Nemačku shvatim da je to ona „Severna Srbija“, na silu ponemčena i pokatoličena, pa zatim uklonjena sa geografskih mapa. Tu i moja Crna ima šta da mi kaže: „A da li i mene sanjaš? Jer, i ja sam jedna od najstarijih arhetipskih životinja, jedan od mitova bez kojih se ne može.“