Faktor stabilnosti u godini neizvesnosti

Evo teme za klađenje: da li je izostanak TV gostovanja Aleksandra Vučića nakon odluke da se ide samo na beogradske izbore znak da će parlamentarni možda ipak biti raspisani, ili čovek, jednostavno, nije imao vremena, jer se spremao za sastanke sa sinom „najvećeg srpskog neprijatelja“ DŽordža Sorosa, Aleksom, i makedonskim premijerom Zoranom Zaevom, takođe doskora u ulozi „neprijatelja“ Srbije? Šalu (gorku) na stranu, ali izgleda da je i samom Vučiću jasno da redovno kasnojesenje uznemiravanje javnosti predizbornom dramom ovoga puta nije ni moglo da ima doskorašnji kapacitet za unošenje pometnje. Ne samo zato što smo oguglali na izborna prepakivanja, već zato što na red dolazi finiširanje kosovske priče, u čemu bi, veruje se, Vučićeva istorijska uloga trebalo da dobije pun smisao. Sa izborima ili bez njih, u Srbiji teško da će biti isto kao u prethodnih pet godina neometane vladavine SNS – jer, osetljiva pitanja potpisivanja „obavezujućeg sporazuma“ sa Prištinom i promene Ustava, bez obzira na propagandnu pripremu, mogu izazvati nepredvidive reakcije javnosti. Da nevolja (za Vučića) bude veća, neizvesna je politička sudbina Angele Merkel, njegovog glavnog spoljnog oslonca, a menja se i situacija na unutrašnjoj sceni. Osim što opozicija počinje da daje znake života, svakodnevno se pojavljuju i nove „rupe“ koje je teško zapušiti – od brojnih finansijskih afera u koje su umešani pripadnici vlasti, preko znakova nezadovoljstva u nepodmirenim delovima stranačke mašinerije, do štrajkova koje je sve teže zaustaviti. A i uobičajena, ako ne i pojačana ugrožavanja demokratskih sloboda počela su da izazivaju kontraefekte. Tako, je, recimo, Fakultet političkih nauka u ponedeljak obradovao korisnike društvenih mreža odlukom da podrži dvoje svojih studenata protiv kojih su pokrenute prekršajne prijave zbog navodnog organizovanja proletošnjeg „Protesta protiv diktature“. Prethodno je, na prvi takav pokušaj „disciplinovanja“ javnosti, podnošenjem prijave protiv dvojice svojih studenata, slično reagovao Fakultet dramskih umetnosti. Organizovanije i glasnije nego do sada pobunili su se novinari – novoosnovana Grupa za slobodu medija, naravno, nije uspela da skine medijski mrak u Srbiji, ali je, nastupom na skupu u Tirani dovela evropskog komesara za proširenje Johanesa Hana u neprijatnu situaciju da se javno pere od optužbi da, suprotno proklamovanim vrednostima EU, u Srbiji (i širom Balkana) podržava upravo one koji guše medijske slobode. Sve to jesu milimetarski pomaci, ali, udruženi, predstavljaju jasan znak da buduće izborne kalkulacije moraju u obzir uzeti znatno više faktora nego do sada. I zato se može reći da smo nakon sednice Glavnog odbora SNS-a u subotu saznali jedino da beogradski izbori neće biti održani početkom januara, već u terminu znatno bližem poslednjem zakonskom roku, koji ističe 18. marta. Što, naravno, ne znači automatski da su tačne ocene većine opozicionih stranaka da će vanrednih parlamentarnih izbora istovremeno sa beogradskim, ipak biti. Vučiću je, veruje Đorđe Pavićević, profesor FPN, zgodno da što duže u javnosti drži temu u kojoj je on glavni akter, jer bi, sa nekim „normalnim“ pitanjima na dnevnom redu, adresa od koje se očekuje odgovor, bila premijerska, na kojoj se danas nalazi Ana Brnabić. „Nema razloga da o parlamentarnim izborima odluči ovako rano“, kaže Pavićević i podseća na prethodnu „vanrednu“ situaciju, kada je, na Božić, u intervjuu TV Pink, Vučić tvrdio da izbora neće biti, da bi ih raspisao već krajem meseca. Drugim rečima, u ovom trenutku je nemoguće odbaciti parlamentarne izbore, ali i zaključiti da će još jednom biti primenjen model zavaravanja opozicije, kako bi što nespremnija dočekala raspisivanje izbora u poslednjem trenutku. „Sve je otvoreno“, kaže Pavićević, koji iz poslednjih poteza izvlači zaključak da je „Vučić, izgleda, ozbiljno shvatio pitanje Kosova“, što znači da će ta tema bitno uticati na kalkulacije vezane za odluku o izborima – kao što će u računicama važnu ulogu imati pregrupisavanje opozicije i rezultati istraživanja javnog mnjenja na osnovu kojih će se zaključiti ne samo kakve su naprednjačke šanse u Beogradu, nego i šanse da poveća brojnost naprednjaka u Skupštini Srbije – bez koje im se izlazak na prevremene izbore ne isplati. Prema rezultatima prošle nedelje objavljenog istraživanja Nove srpske političke misli, SNS je u Beogradu u blagom opadanju u odnosu na stanje pre mesec i po dana, ali je i dalje na prvom mestu, sa podrškom 30,9 odsto građana (prethodni rezultat bio je 33,8). Na drugom mestu je (još uvek samo zamišljena, mada, tvrdi se, vrlo verovatna) koalicija organizacija koje vode Saša Janković i Vuk Jeremić sa pojedincem – bivšim gradonačelnikom Draganom Đilasom (28,3 odsto), tako da bi odluka o budućoj vlasti pripala, zapravo Aleksandru Šapiću, predsedniku opštine Novi Beograd, koji sada ima podršku 16,8 procenata ispitanika (cenzus bi prešli još samo socijalisti, sa 5,5 odsto podrške, a najbliži pragu ostao bi Beli Preletačević, sa 4,8 odsto glasova, a nešto dalje ostaju Dveri i radikali). Uprkos rezultatima koji potvrđuju prognoze da su predstojeći beogradski izbori prvi zaista neizvesni posle dužeg vremena, Đorđe Vukadinović, autor istraživanja i opozicioni poslanik u Skupštini Srbije, prošle nedelje iskočio je iz manje-više unisonih procena o raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora jer je SNS-u potrebno da „povuče“ beogradski rezultat, tvrdnjom da će se glasati samo u Beogradu. Obrazlažući argumente na osnovu kojih je došao do takve prognoze, Vukadinović za NIN najpre (mada, kako ističe, ne po važnosti) pominje „strani faktor“, koji figurira i u procenama većine opozicionih stranaka, ali i političkih analitičara koji ne gostuju na TV Pink. „Neki važni centri na Zapadu nisu bili za izbore, jer ih smatraju nepotrebnim i sumnjaju da Vučić želi da odloži ispunjavanje obaveza vezanih za kosovsku dinamiku, koje je preuzeo prema tim centrima“, kaže Vukadinović i dodaje da to samo na prvi pogled liči na teoriju zavere, a zapravo je sastavni deo politike. „Politika je složenija disciplina od kafanskih analiza, čiji nivo se preneo i na TV studija gde se sve svodi na to šta kažu Vladimir Putin, Angela Merkel i Vašington“, kaže sagovornik NIN-a. O toj složenosti, u ovom slučaju, govori niz internih političkih razloga koji utiču na odluku o parlamentarnim izborima – počev od toga da bi to bilo najmanje treće ponavljanje istog manevra u kome Vučić pristaje na pritiske stranke. To „trulo objašnjenje, u koje ne veruju ni deca, a verovatno ne bi verovao ni dobar deo njegovih birača“ Vučić bi, kaže, možda i primenio, da nije ostalih faktora, među kojima je nedostatak matematičkih razloga koji bi sugerisali izbore. Vukadinović, naime, procenjuje da parlamentarni ne bi mnogo, a možda i ne bi uopšte pomogli podizanju beogradskih rezultata naprednjaka. „Određeni, ne beznačajni broj birača bi smatrao da je ispunio dužnost ka Vučiću na republičkim, a u gradu bi podržao `simpatičnog` Šapića, a možda čak i Đilasa koji je delu starije populacije koja sad glasa za SNS ostao u dobrom sećanju“, procenjuje sagovornik NIN-a. S druge strane, raspisivanjem parlamentarnih izbora, razvukao bi snagu i logistiku, koju bez toga može da fokusira na Beograd: „Sve Veselinoviće, Zelje i druge nezasluženo anonimne junake prethodnih kampanja može da usmeri na Beograd, posebno na rubne opštine, koje imaju više glasača nego centar“, kaže Vukadinović. I još dodaje: „Parlamentarni izbori bi značili da, umesto polurazvaljenog DJB, raspalog DSS-a i obezglavljenog DS-a u Skupštinu dođu najmanje dve nove opozicione grupacije – Jankovića i Jeremića. A pitanje je i šta bi bilo sa radikalima“. Poslednji razlog protiv raspisivanja republičkih izbora ovaj sagovornik vidi u „kandidatima za dobrovoljnu pogibiju“ među opozicionim strankama, koje bi Vučić mogao „ohrabriti“ da samostalno izađu na izbore i tako ostanu ispod cenzusa - čime se, zahvaljujući izbornom sistemu, najveći broj glasova preliva na kvotu SNS-a. Svima njima, međutim, bilo bi znatno teže da se odluče na rizičnu igru, ukoliko bi se ona vodila i na republičkom nivou. Dva meseca su u srpskoj politici duga, ali Vukadinović procenjuje da jedino što bi moglo da se promeni jeste „spoljni faktor“ – u smislu da bi vlast mogla da odradi nešto od onoga što je obećala, ili da makar da čvrste garancije da će to učiniti. Sve ostalo, važiće i u krajnjem roku za raspisivanje izbora, zbog čega, uz sve ograde, on radije tipuje na varijantu u kojoj će se glasati samo za vlast u Beogradu. A u tom slučaju, uz sve one tehnike podizanja broja osvojenih glasova uvežbavane na dosadašnjim izborima, Vučić bi do vlasti mogao da dođe uz dve pretpostavke – jedna je koalicija sa Šapićem, milom (dajući mu mesto gradonačelnika) ili silom (jakom kampanjom protiv njega ili nekom istragom). Druga pretpostavka o kojoj ovaj sagovornik govori je da bar tri-četiri opozicione liste ostanu ispod cenzusa, zahvaljujući čemu bi se prosulo 13-14 odsto opozicionih glasova, dok bi saldo SNS-a proporcionalno narastao. Ako je i sklon proceni da će se u martu glasati samo za beogradsku vlast, ni Vukadinović ne odbacuje verzije prema kojima će tokom 2018. parlamentarnih izbora ipak biti – samo u nešto kasnijem terminu. Jedna od takvih verzija je, recimo, ona prema kojoj je plan da se jedna ugledna ličnost angažuje u pripremi terena za sklapanje „obavezujućeg sporazuma“ sa Prištinom, pa da se, potom, nakon promene Ustava, zahvaljujući kojoj bi se predsednik Srbije ubuduće birao u parlamentu, upravo ta ličnost izabere na funkciju predsednika. Istovremeno, bili bi raspisani novi parlamentarni izbori, na kojima bi cilj bio da se Vučić vrati na funkciju premijera. Nijedan od sagovornika ne isključuje da se o nekoj takvoj verziji razmišlja, ali pominju i drugačije mogućnosti: do istog ishoda moguće je doći i bez izbora, kaže Pavićević, jer bi i aktuelni parlament, ako se proceni da je tako zgodnije, mogao izabrati i novog predsednika i „vratiti“ Vučića na mesto premijera. Vukadinović, s druge strane, ukazuje na to da promena Ustava ne mora ići u pravcu izbora predsednika u parlamentu i smanjenja njegovih ovlašćenja, o čemu se ranije govorilo. Moguće je zamisliti i drugačije verzije – da se, na primer, promeni način izbora predsednika (u parlamentu, umesto na neposrednim izborima) ali da se zadrže sadašnja ovlašćenja. Ili da se zadrži neposredan način izbora, ali da se budućem predsedniku smanje ovlašćenja. Jedno je sigurno – koliko god, spolja gledano, Vučić (i dalje) delovao kao faktor stabilnosti, iz Srbije posmatrano, jasno je da godina koja dolazi donosi i mnogo tenzija, promena i važnih odluka.