Tribali

Sedim sa Biljom u ligeštulima u Vidovu i čvrljimo se na niskom Nepobedivom Suncu. U rukama držim i listam moj, tek, odštampani roman o Agati Kristi, inače, mojoj zemljakinji. Ali, kako da se radujem novoj knjizi kada je, dole, u Agatinom rodnom selu, magla pritisla Mokru. A, tek, Bela Palanka! Ta varoš mog detinjstva na moje oči propada. Pobedom petooktobarske demokratije očerupana je kao kokoška te je postala jedna od najsiromašnijih opština u Srbiji. I kao da je to bilo malo, sada su ovu nesrećnu varoš napale magle od kojih jedva može da se diše. Da se razumemo; magla, kada je čista i planinska, ona je, bar meni, poželjna pošto mi čisti i plakne pluća, a i mozak mi, bajo, radi kao lud pa pišem kao Niče u najboljim danima. Ali, gle, belaja! Belopalanačka magla je prljava kao, recimo, smog na beogradskom Dorćolu. Jer, Belopalančani se, uglavnom, greju na drva, pritom, dodaju sve i svašta što se našlo u šupi i podrumu. Zato mi se iz Vidova ne silazi u Palanku ni u petak na pijacu. Belopalanačke magle su, nekako, stigle sa novom „političkom klimom“. Ono što je započeo Mrka, nastavio moj Alek sa njegovom Zoranom i, dok dlanom o dlan, napravi se visok nasip oko Bele Palanke po kome je izgrađen obilazni put koji je varoš odsekao od sveta. Na sve to Bela Palanka je počela da dobija gustu maglu koja se ne diže do podneva. Magla, pak, dolazi od „Zekine centrale“ izgrađene na Nišavi. Pritom, njen vlasnik nema dobiti, pošto mu je brana bušna, ali je zato šteta prevelika zbog podizanja nivoa vode u koritu Nišave pa podzemne vode plave plodne njive, ali i značajne arheološke lokalitete na desnoj obali reke. Na stranu to što se varošani, sve više, žale na astmu. Mada su, istini za volju, koze prve počele da dobijaju – plućnu pneumoniju. A sećam se, bre, kao da je juče bilo, kada su legionari Septimija Severa, vraćajući se trijumfalno iz Afrike na putu za Rim, ostajali i po nekoliko nedelja u Beloj Palanci, ondašnjoj Remizijani zbog njenih lekovitih izvora, blage mediteranske klime i čistog mirišljavog vazduha. Pre Rimljana su ovde živeli Tribali od kojih su Grci drhtali, a i Aleksandar Veliki se namučio dok ih nije, privremeno, pokorio. Eh, Tribali! Kakvi su oni ratnici bili! Goli su konje jahali, bez oklopa i štitova, samo sa oštrim kratkim kopljima i britkim mačevima. I, gle, slavili su troglave bogove te im otud i ime Tribali, to jest, Troglavi. U knjizi Tribali Milorad Stojić piše: „Kod pojedinih indoevropskih naroda, na primer, kod Kelta i Slovena, postojali su bogovi sa tri glave. Moguće je, prema tome, da je i tribalski bog zamišljen kao troglavo i trostruko božansko biće odakle je moglo da proistekne i njegovo ime koje su Grci pogrdno iskrivljavali zbog sličnosti sa svojom rečju trifalos“. K. G. Jung, moj guru iz Švice na sve ovo zbija pošalice: „Ne bi me iznenadilo da su Trivali imali i tri falusa, jer njihova je moć bila začuđujuća, mitska. Ali, šalu na stranu, tribalski bog Triglav bio je, zapravo, četvoroglavi bog Vid! Jer, evo, i ovde u tvom Vidovom hramu, kada si licem u lice sa bogom Vidom, ti ne vidiš njegovu četvrtu glavu! Hoću reći, Tribali su Srbi, najstariji poznat narod na tlu Srbije“! A zbog belopalanačke magle uznemirila se i moja Crna: „Ako su guske, grakćući u magli, spasile Rim, valjda će i gusani iz Bele Palanke uspeti da opasulje lokalnu vlast da obustavi izgradnju mini-hidrocentrala na Nišavi“.