Za sve su krivi žuti

Konsolidovanje SNS kao nove alternative završeno je praktično za tri godine. U tom intervalu, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić uspeli su da pocepaju SRS, da od onog što je u početku delovalo kao „polovina“ naprave „celo“, postanu prihvatljivi za svet i osvoje vlast, koja traje do danas. SNS brzo zaposeda ceo politički spektar, osvaja državu i društvo i po širini i po dubini, postajući istovremeno proevropski i proruski, građanski i nacionalni, liberalni i konzervativni. Uz to, uspeli su da se nametnu i kao „čuvari“ Kosova i Metohije u sastavu Srbije ali i kao oni koji se nikada nisu okoristili i nisu potkupljivi. Ratne prošlosti „odrekli“ su se dozirano, taman toliko, da udovolje Evropi ali i proevropskoj i nacionalističkoj Srbiji. RAZVOJ KOOPERATIVNOSTI Kada je u kreativnom opozicionom zanosu, 2011. SNS nabavio stiropore, a Nikolić legao „da ne jede i ne pije“, zahtevajući vanredne izbore, privukao je pažnju i patrijarha SPC i Milana Beka, ali su poruke pojedinih evropskih zvaničnika jasno ukazivale u kom pravcu će se „razvijati“ budućnost. Miroslav Lajčak, tadašnji direktor EU za Balkan, telefonom ga je zamolio da prekine štrajk, dok je komesar za proširenje Štefan File poručio Vladi Srbije da proces evropskih integracija ne može da bude uspešan ako nije „inkluzivan“ za „predstavnike opozicije, civilnog društva i biznisa“. Nije jasnija mogla biti poruka vladajućoj DS u kojoj meri se na novu političku opciju računa. Istini za volju, definitivan „razlaz“ EU i DS dogodiće se par meseci kasnije, avgusta 2011, prilikom posete nemačke kancelarke Angele Merkel Beogradu i neprijatnog sastanka sa tadašnjim predsednikom Borisom Tadićem, nakon kog je izjavila da je politika „i Evropska unija i Kosovo“, koju je godinama zastupao DS, prošlost. Prema saznanjima NIN-a važnu ulogu u procesu prihvatanja SNS u Briselu odigrala je Jana Katarina Šindelkova Lolić, zamenica šefa kabineta komesara Filea, koja je u vreme osnivanja SNS-a bila u Beogradu na poziciji zamenice ambasadora Češke u Srbiji. Odlično je poznavala političke prilike u Srbiji, običaje i mentalitet, govorila je srpski, a povrh svega postala je „srpska snajka“ i kuma sa Tanjom Miščević (aktuelna šefica pregovaračkog tima Srbije za pregovore sa EU). Šindelkova Lolić bila je bitna karika u preporučivanju Nikolića i Vučića EU zemljama i „obećanjima da će oko Kosova učiniti više od Tadića“. Borko Stefanović, koji je tada obavljao posao političkog direktora Ministarstva spoljnih poslova Srbije, zadužen za tehničke pregovore s Prištinom, kaže da je „DS imao posrednu potvrdu da su Nikolić i Vučić kooperativni prema zapadnim strancima i da daju određena obećanja oko rešavanja Kosova“. Kao i mnoge druge enigme koje postoje oko nastanka SNS, tako se i zaključci o navodnim Vučićevim obećanjima „da će priznati Kosovo u zamenu za članstvo u EU“, mogu izvesti samo posredno. Imajući u vidu ono što su kao opozicija obećavali biračima, pa potpisivanje briselskog paketa kada su osvojili vlast, očigledno je da su lideri SNS „igrali dvostruku igru“. Nikolić je konkretno obećao da se „neće smiriti dok KiM ne bude pod kontrolom Srbije“, da će „poništiti“ sve tehničke sporazume iz Brisela i da „albanski carinici neće biti na prelazu Jarinje“. Cvijetin Milivojević ocenjuje da je dve trećine birača SNS verovalo da je ta stranka „jedini garant opstanka Kosova u Srbiji“. Na drugoj strani, EU je, prema rečima Vesne Pešić, napravila stratešku grešku, jer je „pitanje Kosova apsolutizovala i dopustila da SNS, zahvaljujući Vučićevom obećanju da će se odreći Kosova, uništi institucije, medije, celu državu“. ratni zločinci Paralelno s politikom kooperativnosti SNS prema Evropi, teče proces „građanskog upodobljavanja“ nekadašnjih radikala. Do izbora 2012, Nikolićeva i Vučićeva ratnohuškačka prošlost, postala je „izlizano“ štivo. Narativ u temama od „nacionalnog značaja“ menjao se postepeno. Kada je 2008. uhapšen Radovan Karadžić, SNS učestvuje u nasilnim demonstracijama sa jednim smrtnim ishodom i prebijanjem novinara i snimatelja. Ali, kada je maja 2011. iza rešetaka završio najtraženiji haški begunac Ratko Mladić, SNS se opredelio za „birokratsku“, umesto nasilničke reakcije. Objavili su saopštenje za javnost i to dan kasnije, iako su na ovaj događaj istog trenutka reagovali svi šefovi država i vlada sveta, uključujući i Baraka Obamu. I tako je Vučić samo nekoliko godina posle izjave da je Skupština Srbije sigurna kuća za Ratka Mladića i pošto je Bulevar Zorana Đinđića prelepljivao Mladićevim imenom (2007), bez griže savesti, pročitao „novi stav“ da „Srbija ima nesporne i nedvosmislene međunarodne obaveze i prava, u koje spada i hapšenje generala Mladića“. Time je međunarodnim i domaćim stranama potvrdio da se za „srpske nacionalne interese“ više neće boriti horde huligana koje atakuju na zapadne ambasade i izdajničke medije. BELA KNJIGA U predizbornoj 2011. godini „velikih iščekivanja“, SNS gradi „demokratski“ imidž, ali ne zapostavlja ni nacionalni. Govori o „brutalnosti“ režima Borisa Tadića prema političkim protivnicima i o prevrtljivom SPS-u, aludirajući na njihov savez sa DS. „Kako da sarađujem s Aleksandrom Antićem, predsednikom gradskog odbora SPS-a i predsednikom Skupštine Beograda“ retorički je pitao Vučić, kad „u glavnom gradu ima preko dvadeset kafića ili restorana“. „Sve su uzeli, opljačkali“, rekao je tada lakonski Vučić o svom današnjem koalicionom partneru. SNS čvrsto obećava – borbu protiv kriminala i korupcije, slobodu medija, reforme, detajkunizaciju, smanjenje broja poslanika, promenu Ustava, transparentne javne nabavke, socijalnu pravdu... Marketinški precizno osmišljenom kampanjom protiv „žutih lopova“ naprednjaci su uspeli da kreiraju stav koji je postao neupitan. Tako je, gotovo bez kritike, dočekano obećanje Tomislava Nikolića da će 800 otpuštenih sudija i tužilaca u procesu reforme pravosuđa (među kojima je bilo i onih koji su činili krivična dela), zaposliti, kako bi ispitali spornih 20 i nešto privatizacija. Momir Stojanović, nekadašnji član SNS-a, i bivši šef VBA, danas za NIN tumači da su njegove bivše stranačke kolege „vešto manipulisale osećanjima velikog broja osiromašenih građana, koji su već imali osećaj da im je neko nešto oteo ili uskratio“. Sve svoje ideje SNS je sublimirao u tzv. Beloj knjizi. Ovaj programski dokument iz novembra 2011, na 120 gusto kucanih strana, predstavljen kao vrsta „zaveta“ i „političkog testamenta“, zapravo je bio predizborno štivo u funkciji „ornamenta“ koji su na „rever mogli da zakače i levičari, i desničari, i tranzicioni gubitnici i razočarani petooktobarci, i radnici, i seljaci, i poštena inteligencija, čak i oni za koje je nastupio kraj ideologije. Od KiM u Srbiji, preko članstva u EU, do ekonomskih i pravosudnih reformi i politika za mlade i stare, ništa u Beloj knjizi nije bilo prepušteno slučaju i zaboravu. U Beloj knjizi, sloboda medija je „osnov i uslov demokratije“, a zalažu se „za institucionalnu podršku istraživačkom novinarstvu“, „nezavisnost medija“, uz „poštovanje svih relevantnih zakona i kodeksa ponašanja“. GLASANJE KRUGA DVOJKE Za samo četiri godine, od nastanka 2008. do pobede 2012, SNS armija jedinstveno je sledila precizno postavljene ciljeve ka kojima su išli pažljivo, i fokusirano, znajući da, posle političkog zaokreta imaju samo dva izlaza – potpunu pobedu ili potpuni poraz. U domaćoj i međunarodnoj javnosti, SNS je od sebe uspeo da napravi naslednika i prihvatljivu alternativu DS-u. Kada je Vesna Pešić, čije je mišljenje bilo „merna jedinica“ pulsa građanske Srbije, izjavila da će na predsedničkim izborima 2012. „strateški“ glasati za Nikolića, da bi se „odvojila predsednička od funkcije Vlade“, bila je to „napalm bomba“ kojom su sprženi i poslednji ostaci straha od promena na čelu Srbije. Drugim rečima, kada se „krug dvojke“, inače kritičan prema Tadiću i DS, potpuno oslobodio straha od Nikolića i Vučića, i kada je potisnuto sećanje na vreme kad su ova dvojica huškala horde koje donose ubijanja, krv i suze - bio je završni čin uvoda u izbornu pobedu 2012. Danas, Vesna Pešić, u razgovoru za NIN ocenjuje da su mediji i građanski orijentisani intelektualci, među kojima je bila i ona, mnogo više bili usmereni na kritiku vlasti, koja je pravila različite promašaje lavirajući od EU do Kosova, a SNS-om se nisu bavili. „Zapravo, nismo ni znali šta znače radikali na vlasti“, kaže Pešićeva. TRIJUMF MARKETINGA Posle parlamentarnih i prvog kruga predsedničkih izbora maja 2012. Tadićevi birači su „uljuljkani“ u uveravanja istraživača javnog mišljenja da postoji blaga prednost kandidata DS. Nikolić i Vučić trče izbornu trku koju ni po koju cenu ne smeju da izgube. I dok se politička temperatura penje ka klimaksu, iznose u javnost džakove s navodno ukradenim listićima, optužujući vlast za neviđenu izbornu krađu. Mada su kasnije nadležne institucije praktično potvrdile da se „krađa“ dogodila samo u medijima, bio je to apsolutni trijumf marketinga nad političkim procesom. Aferom „džakovi“, SNS je uspeo da zakuca stereotip o „žutim lopovima“. Sve što iz ove perspektive može da se kaže o činjenici da je Evropska komisija prva saznala da je 20. maja u drugom krugu predsedničkih izbora, Nikolić pobedio Tadića, bilo bi maliciozno, ali verovatno istinito. Uglavnom, „čudnim“ sticajem okolnosti, EK je tri sata pre zatvaranja birališta, čestitala novom predsedniku pobedu. Saopštenje su potpisali predsednik Evropskog saveta Herman van Rompej i predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo. Ipak, „epska“ je ironija da je u noći kada je Vučić objavio veliku pobedu Tomislava Nikolića i SNS, u stvari počeo poraz glavnog pobednika. U danu kada je pobedio, Nikolić je počeo da gubi i stranku i vlast. Novi šef države ubrzo podnosi ostavku na mesto predsednika SNS. Paradoksalno, poštujući Ustav, izvršio je političko samoubistvo. NIKOLIĆEV I VUČIĆEV SNS Svi sagovornici NIN-a, koji su prihvatili da učestvuju u ovom serijalu, iako potpuno različitih političkih i profesionalnih opredeljenja, slažu se u jednom. Dve su SNS – Nikolićeva i Vučićeva. Razliku tumače, između ostalog, i kroz razlike u ličnostima Nikolića i Vučića, koji su kao lideri predominantno određivali i karakter i delovanje stranke. Momir Stojanović, nekadašnji direktor VBA, priča za NIN da se „naprednjacima priključio na poziv Nikolića 2010, verujući da će stranka pomiriti građansku i nacionalnu opciju“, a da ju je napustio kada je shvatio „da se pod Vučićevim uticajem ona udaljava od izvornih opredeljenja, jer je vodi autokratski i koketira sa nosiocima kriminala i korupcije, a u stranci se ceni samo slepa lojalnost“. Bojan Pajtić, dugogodišnji premijer Vojvodine, koji se povukao iz politike, ocenjuje da je Tomin SNS bio daleko tolerantniji prema društvu, medijima i opoziciji. „Nikolić je za razliku od Vučića, razumeo da mora postojati most između vlasti i opozicije i da opoziciju ne treba satirati“, kaže Pajtić i podseća da je prva Nikolićeva poseta na unutrašnjem planu bila Novom Sadu, povodom godišnjice prisajedinjenja Vojvodine Srbiji, iako su na vlasti bili njegovi politički oponenti. I sam Nikolić je na sednici GO, na kojoj je sa suzama u očima podnosio ostavku na mesto predsednika SNS, ostavljajući je „puna srca“ na upravljanje Vučiću, rekao da Tadiću „nudi prijateljstvo“ i da bi u vezi s Kosovom trebalo da se sastaju „makar jednom mesečno, kao nekad“. HAPŠENJE MIŠKOVIĆA Aleksandar Vučić je na put pokoravanja Srbije krenuo s mesta prvog potpredsednika Vlade, koja je formirana 27. jula 2012. i čiji je premijer bio Ivica Dačić. Suštinski, bio je i premijer i ministar odbrane i koordinator službi bezbednosti. Vučićev prvi „spektakularni“ potez bilo je hapšenje najvećeg, najjačeg i najomraženijeg tajkuna Srbije Miroslava Miškovića (12. decembra 2012). Najava borbe protiv korupcije i kriminala koju predvodi lično Vučić sa porukama „da je politička korupcija bila najveći teret i problem“ i „da Vlada teži nultoj toleranciji“ prema korupciji i kriminalu, kao i obećanje da će 24 sumnjive privatizacije sa liste Verice Barać biti ispitane i završene, doneli su mu velike političke poene. Ali, njegova popularnost bukvalno eksplodira kada je odlučio da uhapsi Miškovića. To je bio politički i medijski spektakl, koji je Informer počeo da najavljuje još od oktobra 2012. pompeznim naslovom „Počeo sudar Titana“. Atmosferu zagledanosti u Vučića i divljenja njegovoj odlučnosti i hrabrosti, gradili su i mediji i analitičari, a posebno njegova stranačka i koaliciona armada. Horski se ponavljalo da hapšenje Miškovića znači da „niko nije nedodirljiv“. Vučić je perfektno procenio da će ga taj korak lansirati u neslućene visine, u kojima više neće biti mesta ni za koga drugog, a naročito ne za Tomislava Nikolića. Sociolog Jovo Bakić ocenjuje da je Vučić paralelno gradio vlast u državi i „klijentelističko-patronažnu mrežu u stranci“, a da je posle nekoliko meseci od formiranja Vlade „bilo vreme da nešto ponudi i narodu“. Ponudio je Miškovića i time poslao nekoliko poruka. „Građanima je rekao da oni nisu kao `žuti`, uvezani sa krupnim kapitalom; tajkunima je poručio da će morati da ga slušaju inače će završiti u zatvoru, i naravno moraće da finansiraju samo SNS i nijednu drugu stranku; svojima u stranci je poručio: ako sam spreman ovo da uradim, pomislite šta će biti s vama miševima ako mi se suprotstavite.“ Inače je ta prva godina SNS-a na vlasti proticala u znaku „oštre borbe“ protiv svega što je prethodna vlast predstavljala, pa se na paralelnim frontovima borilo protiv nasleđa DS i hapšenjem njenih članova. Kako svedoči Borko Stefanović, po celoj Srbiji je uhapšeno više od 100 članova i funkcionera DS pod optužbama za zloupotrebu položaja, proneveru, korupciju. Indikativno je da, dok s jedne strane policija hapsi bivše predstavnike vlasti, istovremeno SNS ispunjava makar jedno obećanje, i usvaja u novembru zakon, kojim se od 8.000 osuđenika amnestira njih 3.600, među kojima je bilo i onih osuđenih za teška krivična dela. Stefanović se priseća da su masovna hapšenja izazvala „ozbiljnu nelagodu među članstvom opozicione DS, koje strahuje za svoju budućnost i da 80 posto poslanika stranke nije dolazilo na sednice uplašeno od pretnji hapšenjem“. Šta se dešavalo s tim „optužnicama“ i koliko je tačno sudskih postupaka bilo, a koliko je njih pravosnažno osuđeno u toj borbi protiv teških korupcionaških zlodela, nikada nije precizno „izbrojano“. Već tih prvih nekoliko meseci na vlasti SNS, od leta 2012. do decembra, postaje polako jasno da će se Vučić preuzimanjem vaninstitucionalnih ingerencija, u odlučivanju ko će biti uhapšen a ko slobodan, u svom usponu ka dodatnoj moći, kako kaže Cvijetin Milivojević, oslanjati pre svega na „državne aparate represije“. Posle Miškovića, PPV najavljuje i hapšenje Darka Šarića, koji se kasnije sam predao, jer je, prema Tadićevom mišljenju, „imao poverenje u nove vlasti“. U jednom od svojih svakodnevnih javnih nastupa Vučić je 2013. godinu definisao kao prelomnu „posle koje više ništa neće biti isto“. Istini za volju, i nije bilo. UPOTREBA DOSIJEA Kao što je uloga Miodraga Rakića u formiranju SNS-a, o čemu smo pisali prošle nedelje, ostala nepoznanica, tako je nemoguće proveriti „istinu“ da je Rakić svom „prijatelju“ Vučiću, nakon osvajanja vlasti, predao važne dosijee. Više izvora, bliskih nekadašnjoj vlasti DS, tvrde da je Rakić, koji je kao i Vučić kasnije, bio na funkciji koordinatora bezbednosnih službi, navodno, „predano sakupljao podatke o raznim bezbednosno i politički zanimljivim ljudima, uključujući i fajlove o funkcionerima DS, ali i fajl o Miroslavu Miškoviću“. Iako je navodni dosije o Miškoviću bio u rukama DS, „procena tadašnjeg vrha je bila da nema dovoljno relevantnih i pouzdanih dokaza, nespornih za sud, da bi vlasnik Delte mogao da bude procesuiran“. Ali „to Vučiću nije bilo važno“. Ovu informaciju posredno je potvrdio i Boris Tadić rekavši da „mu nije padalo na pamet da političku popularnost stiče tako što će, bez dovoljno dokaza, nekoga da hapsi“. Spekulacije oko dosijea dodatno su podgrejane kada je Jovo Bakić, prvi put u javnosti 2015, ispričao da mu je 2012. Vučić pokazao dosije Ivice Dačića. Bakić za NIN iznosi detalje tog susreta, verujući da je to bio „pokušaj Vučića da ga iskoristi kako bi učestvovao u kampanji protiv Dačića, kao što mu je uspelo sa nekim drugim ljudima“. Vučić ga je pozvao telefonom posle gostovanja u jednoj emisiji u kojoj je rekao da „Dačićev govor tela sugeriše da ne govori istinu“ o poznanstvu s Mišom Bananom. „Vučić mi zahvaljuje na kritikama njegovog premijera (!) i poziva me na sastanak kako bismo se upoznali lično i da mi nešto važno kaže“. Naš sagovornik se seća „debele fascikle sa slikama Ivice Dačića, Vanje Vukića, Lazarevića, Tončeva“, kao i Vučićeve tvrdnje da želi da raščisti političku scenu od kriminala. „Rekao sam mu, ako to uradite imaćete moju podršku“. OSVAJANJE VLASTI U Srbiji se u poslednjih šest godina bukvalno svake godine održavaju neki izbori. Bilo je, ne računajući one 2012, dva puta vanrednih parlamentarnih izbora, dve rekonstrukcije vlada, jedni predsednički, pokrajinski, lokalni vanredni u pojedinim mestima, ili lokalni redovni. Rekonstrukcija „Dačićeve“ vlade obavljena je već 2013. Izbačen je URS Mlađana Dinkića, a ušao je Aleksandar Vulin. Rekonstrukcija je zapravo bila uvod u vanredne parlamentarne izbore marta 2014, koji su održani zajedno s beogradskim. SNS sa koalicionom listom „Aleksandar Vučić – budućnost u koju verujemo“, počistila je sve pred sobom, osvojivši 158 mandata. Ti izbori ostaju u sećanju i zbog spekulacija i optužbi da je Boris Tadić, uoči njih, izašao iz DS, da bi ušao u Vladu sa SNS, kao šef diplomatije. Tadić za NIN kaže da je „imao nezvanične pritiske iz Nemačke, koji su odslikavali stav tadašnje nemačke administracije, da uđe u pregovore sa SNS i da formira s njima zajedno vladu jer je Nemačkoj bilo stalo da se zemlja stabilizuje“. Postizborni razgovor s Vučićem danas „smatra odgovornim političkim ponašanjem“, ali naglašava da je posle tog razgovora „odbio svaku vrstu saradnje i ulazak u tu vladu“. Za šest godina, pod čvrstom Vučićevom rukom, SNS je premrežio Srbiju. Ni „poslednji“ izbori za savete mesnih zajednica širom Srbije nisu smeli da budu izgubljeni. Od Niša, preko Leskovca, Kragujevca, Šapca… izborne liste brendirane su Vučićevim imenom. Vrhunac apsurda bio je juna 2015, kada su vodeće nacionalne novine i portali, objavili da je „SNS osvojio svih 15 mandata za Savet Mesne zajednice Majur“. Pobeda u Majuru, objavljena kao da je SNS osvojio izbore na Marsu, bila je ekstremno važna, jer je pokorena mesna zajednica u Šapcu, jedinom gradu u kome nisu na vlasti. SNS nije na vlasti još u opštinama Paraćin, Čajetina i na Novom Beogradu. Primeri kršenja izbornih procedura na lokalu, pretnje biračima i opoziciji, fenomen „gepekovanja neposlušnih“ kao sredstvo pritiska, ljudi sumnjivih biografija koji se uvek pojavljuju u raznim sredinama u džipovima, obezbeđenje biračkih mesta kao nova pojava, govore da je osvajanje i poslednje lestvice vlasti od ekstremnog značaja. Od samog početka vlasti SNS-a u pogon su stavljeni tabloidi, koji uz televiziju Pink predstavljaju medijsku platformu na kojoj se grade vanredne situacije, kreiraju neprijatelji koji „žele“ da ruše vlast, prizivaju hapšenja, u koju cure informacije iz bezbednosnih institucija, na kojoj se organizuju kampanje u kojima niko nije pošteđen ni opozicija, ni ambasadori, ni regionalni političari, ni novinari, niko. Te kampanje počinju praktično odmah, od leta 2012, kada je formirana prva vlada SNS i SPS i URS-a, i kada je najavljeno „hapšenje tajkuna i političara koji su opljačkali Agrobanku“, a potom i Olivera Dulića, bivšeg ministra DS. Ta simbioza između politike i tabloida, koji postaju praktično jedan od stubova vlasti, uz temeljan proces pokoravanja ostalih medija, traje do danas. Psiholog Žarko Trebješanin objašnjava da je reč o „staroj matrici“ vladanja uz pomoć „neprijatelja vlasti“. Srbija je plodno tle za takav mehanizam vladanja zbog „autoritarnog mentaliteta“, koji je pomogao Vučiću da „igrajući na mazohističku crtu da se treba žrtvovati“, smanji penzije, a ne ugrozi sopstvenu popularnost. DRUGO OCEUBISTVO Nema dileme da je, uz sve razlike, Nikolićev i Vučićev višedecenijski odnos višeslojan. Kao što nikada iskreno nisu otvorili svoj odnos sa Šešeljem, držeći se radikalskog zaveta ćutanja, tako je i njihov lični odnos suštinski ostao neproziran. Nisu ga učinili javnim čak ni kada je Nikolić 2017, ispao iz „igre oko prestola“. Prema svedočenju iz SRS, Vučić je „animozitet prema Nikoliću pokazivao odavno smatrajući ga neobrazovanim ali i pohlepnim“. Milorad Mirčić se seća da je neretko i na partijskim sastancima umeo da iskoči sa tezom „da su Toma i Todorović matori i zreli za penziju“. Zanimljivo je da se Vučić nikada nije izjašnjavao o „političkom ocu“, iako je to Nikolić često naglašavao. Godine 2017. tokom kratkog sukoba oko predsedničkih kandidatura, Vučić je rekao da voli Nikolića, ali „da Srbiju voli više“. Dok je u SNS-u trajalo „dvovlašće“ na osnovu kadrovskih rešenja u partiji i u državi, bilo je jasno da se uticaj ove dvojice precizno odmeravao. Zanimljivo je kako je, inače „lukavi političar“, Nikolić došao na ideju da posle pobede na predsedničkim izborima napusti čelo stranke i napravi politički presedan koji ga je koštao i uticaja i karijere. Jovo Bakić misli da „ga je na taj potez nagovorio Vučić“, a Momir Stojanović da je „Vučić zloupotrebio Nikolićevu naivnost i vešto lansirao tezu da on mora biti predsednik svih građana“. Stojanović taj odnos vidi kao „neiskren, pa čak povremeno i neprijateljski. Nikolić kao konzervativac i tradicionalista teško se nosio sa Vučićevom prevrtljivošću i marketingom“. I tako, dok Nikolić poručuje da „što je čoveku majka, to je Srbiji Rusija“, dok se druži sa Lukašenkom, oprobava u arapskom plesu, Vučić se usmerava ka Nemačkoj i zapadnim zemljama, uključujući i SAD. Rečju, nekoliko godina na vlasti Nikolić i Vučić su simbioza nacionalnog konzervativizma i prozapadnog nacionalizma. Pokušavajući da parira uticaju koji ga je, iz Nemanjine, sve više potiskivao, Nikolić se trudio da se nametne javnosti svojim rešenjima za Kosovo, koja praktično nikada nisu ugledala svetlost Skupštine. Dok se Nikolić, na Andrićevom vencu, bavi odlikovanjima i pomilovanjima u kojima je, sa 700 ordena i 104 osuđenika, rekorder, Vučić neprikosnoveno vlada Nemanjinom i uspešno savladava dodatne prepreke do osvajanja apsolutne moći. Ambivalentni odnos Nikolića i Vučića opstajao je dok je bilo političkog interesa. Ali, 14. februara 2017, navodno na proslavi svog 65. rođendana, kada je već bilo poznato da će Vučić sa premijerske pozicije ući u trku za predsednika, mada je aprila 2016. decidirano tvrdio suprotno, N1 i Sputnjik objavljuju nezvaničnu informaciju da je i Nikolić odlučio da se kandiduje. Iako je Nikolić u govoru povodom Dana državnosti poručio da „nema uzmicanja ni povlačenja čak i kada vetrovi hoće da vas slome”, blic-krigom mimo očiju javnosti, Nikolića je vetar efikasno eliminisao. Koji su argumenti tu bili u upotrebi, do danas je ostala nepoznanica. Tomislavu Nikoliću se 2017. dogodilo ono što je on učinio Vojislavu Šešelju. S tim što je napuštanje SRS-a bilo munjevito, dok je Nikolićevo odstranjivanje iz SNS-a dolazilo polako, povremenim kampanjama po tabloidima, po etapama, temeljno, uz javno mrcvarenje i ponižavanje, uz okolišanje oko „žrtve“ dok ova iščekuje poslednji udarac. Aleksandar Vučić je u prvom političkom „oceubustvu“ asistirao, a ovo drugo je izvršio kao glavni hirurg. (U sledećem broju: Uspon Aleksandra Vučića)