Kultura u političkom blatu

Umesto da nas obasipaju vestima o uspesima na međunarodnim festivalima, poput Kana i Edinburga, domaće institucije od najvećeg nacionalnog značaja u svetu filma i pozorišta, bombarduju nas (političkim) aferama. Doduše, ne one same, već upravnici, v. d. direktora sektora ovih ustanova, pretendenti na te pozicije, eksterne pi-arke, gubitnici i zamalo pa pobednici na konkursima…, a posredstvom najrazličitijih medija koji su se nedeljama naslađivali njihovim razmiricama. Što je još gore, iza sve ove pompe, kriju se sitni ili krupniji lični interesi, klanovske borbe, sujetna podmetanja i slične, nimalo kulturne pojave, a u još dubljoj pozadini je država, koja sve ovo dozvoljava neuspostavljanjem pravila. Ako još ne prepoznajete, konkretno se radi o Narodnom pozorištu u Beogradu i Filmskom centru Srbije, ali sasvim slučajno i kao vrh ledenog brega sličnih fenomena u Srbiji. Mnogi od željenih sagovornika NIN-a na ovu škakljivu temu, odbili su da učestvuju u polemici iz raznih razloga – ili što su o tome previše pričali, ili što premalo il’ previše znaju, ili što im je „sve to smešno“. Ili, što ne bi da se zameraju, a situaciju, kao ni nakaradni sistem, ne mogu da pomaknu sa mrtve tačke. Ipak su listom tvrdili da razlog za nepristanak nije – nedostatak hrabrosti. Pođimo od Nacionalnog teatra koji je u žižu pažnje javnosti ušao smenom v. d. direktora Drame, Željka Hubača. Naime, konfrontiran u jednom jutarnjem programu (TV Prve) sa Mirelom Krajinović, urednicom tromesečnika Glob, ugovorno angažovanom da „populariše pozorište“ kroz sadržaje magazina, a pre 12 godina fotografisanom u bikiniju za Plejboj, Hubač je izgovorio koju suvišnu: da je njegovom i drugim ansamblima u nacionalnom teatru, uskraćen novac za premijere u jubilarnoj godini, stopedesetogodišnjici osnivanja. Ograđujući se od imputiranja mizoginije povodom sumnjičavosti o stručnosti Mirele Krajinović, Hubač se čudio biranim rečima zašto je ona angažovana, pored (mnogoljudne) redovne pi-ar službe Pozorišta. Usledilo je njegovo ražalovanje, te vraćanje na mesto dramaturga po punom pravu i statutarnom ovlašćenju upravnika Dejana Savića da kreira kadrovsku politiku. Objašnjenje je, doduše, bilo labavo – da je sam Hubač tri puta nudio ostavku, što Savić nije prihvatio jer je želeo da v. d. direktora Drame „zaokruži vremenski i programski period od četiri godine rada na tom mestu“, na koje ga je, inače, „on lično postavio 2014. godine“. Savić je imao zamerku i na Hubačevo nesavremeno čitanje klasika, dok se o Mireli Krajinović nije izjašnjavao, kao ni o spornom novcu za premijere, utrošenom na međunarodnu saradnju, navodno, i u najboljem slučaju. Potom se digla umetnička kuka i motika da zaštiti Hubača, na čije je mesto postavljen Jug Radivojević, visoki funkcioner SDP-a Rasima LJajića (kome je sledovalo to mesto po internoj partijskoj podeli pozicija), primljen pre nekoliko meseci u stalni radni odnos u Nacionalnom teatru, bez konkursa i uprkos zabrani zapošljavanja u javnim ustanovama. Tome je možda pomoglo i što je ovaj reditelj potpisnik peticije za Aleksandra Vučića. Istovremeno je zatražena smena Savića, a Radivojević prvo odbio naimenovanje, a onda i podneo ostavku jer se uprava oglušila o njegov stav. Ovo je u javnosti tumačeno kao visokomoralni čin, dok se koji dan kasnije njegovo ime nije pojavilo kao jedno od tri potencijalna za poziciju upravnika, upražnjenu najavljenim odlaskom Savića. Konkurenti Radivojeviću su operska pevačica Jadranka Jovanović i rediteljka Ivana Vujić, pišu mediji, a spisku se nezvanično dodaje i Aja Jung, direktorka Beogradskog festivala igre. Raspisivanja konkursa, tako, izgleda ponovo neće biti, pa će i novi, kao i prethodni upravnik, i mnogi drugi u institucijama kulture i ostalim, biti postavljen za vršioca dužnosti i kao takav biti lako promenljiv. Ostaće na toj poziciji dok se vlast ne opredeli za vernijeg poslušnika, bez obzira na to što je v. d. status protivzakonit na period duži od devet meseci, što je, i u slučaju Hubača i Savića, višestruko prekardašeno. Ostalo, naravno, neće biti istorija, već još jedna od tužnih epizoda rijalitija. Savić je, opet, pravi rekorder u dužini staža na rukovodećim mestima u NP, pa je prvo bio glavni dirigent Opere i Baleta, od 1993, potom direktor ovih sektora (2001-2004), zatim upravnik Pozorišta, pa opet direktor Opere i najzad v. d., pa upravnik cele kuće. U struci dirigenta nije postigao tako mnogo, i čak je jednom podneo ostavku zbog bruke na međunarodnom festivalu u Miškolcu u Mađarskoj, odnosno, fijaska opere Evgenije Onjegin, pod njegovom palicom. Tada se on, kao, žrtvovao, jer je štrajkački odbor Opere tražio „glave“ celog rukovodstva, a on se dragovoljno javio, što je zadovoljilo pobunjene umetnike. Ali, to je 2004., prošlost, dok se sada postupa po drugačijim kriterijumima. Jer, danas se „smene najčešće događaju iz političkih razloga“, objašnjava teatrolog Aleksandar Milosavljević. Međutim, „čak i kad su navedeni ili podrazumevani razlozi političke prirode, u najvećem broju slučajeva, radi se o najprizemnije motivisanim kadrovskim nameštanjima kojima se ispunjavaju nečije želje, neutemeljene u sposobnostima onoga ko dospeva na tu funkciju“, dodaje. Primera je bezbroj i ne odnose se samo na ovaj trenutak, podvlači Milosavljević. Kao smenjeni upravnik novosadskog Srpskog narodnog pozorišta, ne želi da komentariše rad ove kuće, niti da se previše bavi smenom svog kuma Željka Hubača, jer „nepristojna vremena ne mogu biti opravdanje za nepristojnost“. Stoga ističe da je (i) u pozorištu moguće postići brzi uspeh, ali ga je teško održati na duže staze. „Potrebno je vreme za stvaranje repertoarskog profila i identiteta, konstituisanje ansambla, kvalitetnih predstava kroz koje stasavaju umetnici, stiče se poverenje publike, uspostavlja pozicija na domaćoj i međunarodnoj sceni... To su neki od kriterijuma za procenu uspešnosti upravljanja teatrom. Ako ih ne uzimamo u obzir, sve postaje moguće“, Milosavljević naglašava. Pa i sve od početka opisano. „Hubačev primer pokazuje da ovde, ne samo u Narodnom, uspeh nije poželjan. Kad god bi se Narodno trglo iz letargije, usledila bi smena – upravnika ili direktora Drame. Stoga, svako ko dođe na Hubačevo mesto, ako bi da zadrži poziciju, neće morati mnogo da radi“, navodi. Taj budući, internu klimu u kolektivu ne može da pokvari, jer su svi već zavađeni, primetićemo na osnovu (anonimnih) insajderskih informacija. Da li je jedini lek za Narodno pozorište – stavljanje katanca i ozbiljno preispitivanje repertoarske, kadrovske i drugih politika, i novi početak od nule, kao što misle neki od sagovornika NIN-a, a ne žele da to javno kažu? Milosavljević smatra da je to možda valjano rešenje, ali ne samo za NP. „Takva solucija podrazumeva dobro osmišljeno gašenje institucija i otvaranje novih, s istim nazivima, ali na zdravim osnovama, što nije realno jer zahteva prethodno definisanje pozorišnog sistema i kulturne politike“, on ističe. Jer, oni koji (u naše ime) upravljaju državom, izbegavaju da uspostave pravila igre na osnovu kojih bi se znalo šta država hoće od kulture i pozorišta. Rešenje može biti Zakon o pozorištu, temeljna promena Zakona o kulturi koji bi napokon uvažio specifičnosti teatara, čemu treba da prethodi usklađivanje ostalih zakona, akata i uredbi - međusobno, i sa logikom rada u pozorištu. „Ovo je ozbiljan posao kojim se može baviti samo neko ko to zna, ko je upoznat s problemima, ima viziju, a iza sebe konkretnu političku volju. Dakle, problem je nerešiv“, Milosavljević je izričit. U odnosu na metastazirani kancer u Nacionalnom teatru, stvar sa Filmskim centrom Srbije deluje gotovo benigno. Ovde je sve počelo neprolaženjem filma 2020 Dimitrija Vojnova na konkursu za repertoarski komercijalni film, raspisanom u aprilu ove godine. Vojnov je zasuo medije i društvene mreže revoltom, tačnije, tvrdnjama da je navedeni film „politički diskriminisan zbog anti-NATO narativa“, koristeći prilike da naglasi da je film Mezimica, koji je trebalo da bude realizovan po njegovom scenariju, zabranjen zbog percipiranih „antisrpskih“ elemenata u tekstu. „Ove dve naizgled odvojene teme, zapravo su deo istog spina i kampanje koja nema veze sa zabranama i cenzurom, ali ima sa pokušajem da se ostvare lični interesi“, protestovao je otvorenim pismom reditelj Stevan Filipović, čiji je film Pored nas prošao na pomenutom takmičenju za sufinansiranje filma sa komercijalnim potencijalom. Harangi, kako dizanje prašine u medijima naziva Filipović, pridružila se i Bojana Maljević, producentkinja horor komedije Zubi na grbači, koja takođe nije prošla na datom konkursu, kao i Milan Todorović, autor i producent komedije Povratak Žikine dinastije. U skladu sa pravom i ustanovljenim polugama kontrole, Vojnov se žalio prvo FCS-u, gde je odbijen, a potom i Ministarstvu kulture i informisanja, kao drugostepenom organu u odlučivanju, „ali u žalbi nije pomenuo navedene zamerke o političkom cenzurisanju“, kako za NIN kaže Boban Jevtić, direktor FCS. I Ministarstvo je smatralo žalbu Vojnova neosnovanom, jer on nije producent, ali je, na osnovu podneska Bojane Maljević i Milana Todorovića, donelo odluku da se konkurs vrati na ponovni postupak donošenja predloga konkursne komisije i odluke UO, što je Vojnov, po Filipovićevoj tvrdnji, obznanio kao „svoj trijumf“. Iako su posredi bile administrativne omaške, to što se „iz zapisnika o radu konkursne komisije ne može utvrditi da li je ona postupala po poslovniku, donetom na prvoj sednici komisije“, kao i dovođenje u pitanje uloge supervizora (samog Jevtića, u ovom slučaju, koji smatra da davanjem mišljenja o budžetima ne može da utiče na odluke žirija), Vojnov se osetio kao moralni pobednik. „Ovde bi bilo fer navesti da je šteta dobitnicima konkursa već napravljena, jer je jako teško govoriti o nepristrasnosti institucija, ako su one sve vreme izložene neprekidnoj medijskoj baražnoj vatri“, Filipović navodi u otvorenom pismu. Šteta je naneta i Filmskom centru, dodaje Jevtić, jer afera baca „u duboku senku sve uspehe koje smo i naši stvaraoci i mi kao državna institucija postigli“. Dakle, predstavnike Srbije u Kanu, Berlinu i Veneciji, projekte koji su podržani na holandskom, danskom, grčkom nacionalnom fondu, kao i na fondu Saveta Evrope, „Eurimaž“, u konkurenciji od 55 projekata iz 38 zemalja, i mnoge druge uspehe, poput učestvovanja na festivalu u Lajpcigu i IDFA festivalu. Jevtić kaže da odluka Ministarstva nije sporna, a kontrola i njeno usavršavanje, krajnje korisna poluga, ali da medijski napadi „najpre daju lošu sliku cele profesije u javnosti koja ne razume u potpunosti kompleksnost filmskog posla, pa se sve svodi na to da filmadžije nešto ’muljaju’“. A posebno je štetno uvođenje u javni diskurs termina „antisrpski“ i „antinatovski“ kao i ostalih olako izrečenih kvalifikacija, napominje Jevtić. Da li je afera uticala na podele među filmskim poslenicima? Ne naročito, Jevtić kaže, jer „podele su uvek postojale, budući da su u pitanju različiti, često suprotstavljeni i kompleksni interesi“. U kojoj meri su te podele politički determinisane, Jevtić ne može da sigura, ali mu se „čini da se politika uvek poteže kada profesionalni argumenti nisu dovoljni ili ih nema. „To je najlakši postupak koji uvek donosi plodove kada se baci na tabloidno tle“, zaključuje on. I, dok se radnici u kulturi prepucavaju preko medija, dok se upravnici smenjuju partijskim odlukama, a v. d. status stoluje, dok se brani tuđi interes, a zapravo štiti sopstveni, dok niko nema hrabrosti da prizna svoj udeo u kompletnom kolapsu, najviše ispaštaju ljubitelji umetnosti. NJima je realno svejedno ko upravlja institucijom, dok god produkcija kol’ko-tol’ko zadovoljava davno stečene kriterijume. I ne treba im Mirela Krajinović da preporuči najkvalitetnije sadržaje, jer je dobri stari metod „od usta do usta“, bar u ovom domenu, dovoljno delotvoran. Kako stvari stoje, uskoro im neće biti potrebna ni država, takva kakva jeste – nefunkcionalna.