Bolest zavisnosti

Samiti Grupe 20 najvažnijih svetskih ekonomija (19 zemalja i Evropska unija kao kolektivna članica), kao ni skupovi njenog istorijskog prethodnika Grupe sedam (G7) - koja je od druge polovine devedesetih funkcionisala i kao Grupa osam (G8), sve dok Rusija nije suspendovana iz članstva zbog aneksije Krima - u suštini nikad nisu bili ništa više od debatnih klubova globalne političke elite; nešto poput Svetskog ekonomskog foruma u Davosu, samo bez snežnih smetova, glamura, te filmskih i muzičkih zvezda među zvanicama. Potpisnik ovog teksta izveštavao je 1997. za Našu borbu iz Denvera s inauguracionog samita G8 i, da u ličnoj dokumentaciji nema sopstvene izveštaje poslate iz Kolorada, danas ne bi bio u stanju da se seti ičega relevantnog u vezi s tim okupljanjem, zaboravljenim - kao i ona pre i posle njega - manje-više čim je završeno. Ovonedeljni samit G20 u Buenos Ajresu (30. novembar - 1. decembar) mogao bi u tom pogledu da bude izuzetak. Ne samo zato što pada u jeku trgovinskih ratova koje je inicirala administracija američkog predsednika Donalda Trampa, pa i te kako ima o čemu da se ozbiljno razgovara - mada, kako voditi suvisle diskusije s nekim poput njega? - nego i iz jednog sporednog razloga. Saudijsku Arabiju će tamo predstavljati krunski princ Muhamed bin Salman (poznat i kao MbS), koga i ogroman broj običnih ljudi širom sveta koji doskoro nisu znali za njega, ili ga nisu razlikovali od gomile drugih saudijskih prinčeva, sada prepoznaje kao pravog nalogodavca brutalne egzekucije novinara DŽamala Kašogija u saudijskom konzulatu u Istanbulu početkom oktobra. Što znači da će se svetski lideri koji će učestvovati na samitu - neki od njih iskreno zgroženi ovim zločinom, a većina voljna i da izbegne blamažu pred javnošću sopstvenih zemalja - naći u neugodnoj situaciji da pred kamerama svetskih medija treba da se rukuju, smeškaju i poziraju za fotografije s krvoločnim princem, najodgovornijim i za jedan drugi, masovni zločin o kome se manje govori i piše: humanitarnu katastrofu koju je, uplitanjem u građanski rat u Jemenu, Saudijska Arabija izazvala trogodišnjim besomučnim bombardovanjem te zemlje. Naravno, nemaju svi učesnici zasedanja u Buenos Ajresu etičke dileme (i spoljnopolitičke kalkulacije) Angele Merkel, Emanuela Makrona, Tereze Mej ili DŽastina Trudoa, na primer. Nasuprot Nemačkoj, čije su isporuke vojne opreme Saudijskoj Arabiji - zbog ubistva Kašogija u međuvremenu stopirane - ionako bile skromne, što će kancelarki olakšati da se udalji kad god se MbS nađe u blizini, lideri Francuske, Velike Britanije i Kanade su u većem problemu, jer te zemlje s Rijadom imaju vredne aranžmane za izvoz naoružanja, čiji značajan deo Saudijci obilato koriste i u Jemenu. Stoga im neće biti lako - iako nikome od njih neće biti ni prvi ni poslednji put da se nađu u moralno dubioznim situacijama - da se, kao deklarisani predstavnici slobodnog sveta (ako tako nešto još postoji), pojave takoreći ruku podruku sa čovekom koga je nedavno čak i američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) s „visokim stepenom sigurnosti“ označila kao naručioca Kašogijevog ubistva. Moralne nedoumice oko toga kako se postaviti prema faktičkom saudijskom vladaru - na čelu zemlje formalno je i dalje onemoćali kralj Salman - svakako neće imati autokrate poput kineskog predsednika Si Đinpinga i ruskog predsednika Vladimira Putina, koji takođe stižu u argentinsku prestonicu. Ali od njih se to i očekuje: ledena ravnodušnost s kojom su Peking i Moskva od početka do kraja propratili nestanak i ubistvo Kašogija u potpunom je skladu s prezrivom okrutnošću s kojom se tamošnji režimi obračunavaju ne samo s političkim oponentima, nego i sa svakim ko se usudi makar i na krajnje benigno izražavanje građanske neposlušnosti. Ipak, osnovano se može pretpostaviti da se ni Si i Putin prema MbS neće odnositi s entuzijazmom s kojim će to učiniti Tramp, koji je prošle sedmice u oglašavanju povodom slučaja saudijskog novinara dosegao nove vrtoglave dubine sopstvene besprizornosti. Ignorišući pomenuta saznanja CIA i dokaze koji govore u prilog zaključku da, s obzirom na način na koji je organizovana i izvedena, komplikovana operacija hvatanja Kašogija u klopku nije mogla biti izvedena bez prinčevog znanja i saglasnosti, izdao je saopštenje u kome je - treba li naglašavati: bez ijedne reči osude saudijskog režima i pominjanja trica poput ljudskih prava i slobode štampe - konstatovao kako je definitivnu istinu o Bin Salmanovoj odgovornosti verovatno nemoguće utvrditi („Možda je znao, možda nije“, rekao je o mogućnosti da je MbS bio unapred upoznat s planom likvidacije); te da, sve i kad bi se ta odgovornost ustanovila, to sad nije ni važno, budući da je Saudijska Arabija isuviše važan partner i strateški saveznik da bi se na tome i dalje insistiralo. Osim toga, „svet je veoma opasno mesto“, „saudijski zvaničnici su Kašogija smatrali državnim neprijateljem, a bio je i član Muslimanskog bratstva“, naveo je još Tramp suštinski nalazeći razloge da zločin opravda, usput - kao i uvek - iznoseći i gomilu golih laži, ovog puta o obimu sklopljenih poslova sa Saudijcima iz domena vojne industrije, te broju radnih mesta u SAD koja bi navodno bila dovedena u pitanje u slučaju otkazivanja tih aranžmana. U oba slučaja pominjao je brojke otprilike desetostruko uvećane u odnosu na realne. Predsednikovim najnovijim pokušajem zataškavanja slučaja Kašogi u ime famoznog i za sve prilike pogodnog izgovora poznatog kao „zaštita nacionalnih interesa“ zgroženi su bili mnogi, čak i istaknute Trampove čirlidersice iz republikanskih redova u Kongresu, poput uticajnog senatora Lindzija Grejama. Ali iznenađen valjda nije bio niko. Šta je drugo i moglo da se očekuje? „Zaspite Trampa hvalom. Tretirajte ga kao kralja. Mašite mu svežnjem novčanica ispred lica. A ako poželite da, recimo, ubijete nekog nepodobnog novinara, on će pogledati na drugu stranu“, jetko piše Judžin Robinson u komentaru objavljenom u Vašington postu, čiji je saradnik Kašogi bio. Drugi, međutim - čak i kad priznaju Trampovo potpuno odsustvo skrupula - nalaze mnogo opravdanja za njegovo generalno pozicioniranje prema Saudijskoj Arabiji. Podsećajući na nespornu činjenicu da je „svaki američki predsednik još od Harija Trumana u ime nacionalnih interesa sklapao savezništva sa problematičnim bliskoistočnim vladarima“, Majkl Doran iz Hadson instituta i Toni Badran iz Fondacije za odbranu demokratije - ustanova desne, dominantno (neo)konzervativne orijentacije - tako u članku za NJujork tajms ocenjuju da je Trampov rezon, u širem kontekstu posmatrano, ispravan. „Tramp razume centralni značaj Rijada za nastojanja da se suzbije rastući uticaj Irana i s pravom nije spreman da dopusti da Kašogijevo ubistvo ugrozi tu strategiju“, konstatuju njih dvojica. Oni se protive i bilo kakvim kaznenim merama protiv Rijada, jer bi to „izazvalo ogorčenje princa Muhameda, koji bi na to odgovorio okretanjem Rusiji i Kini. (...) Kažnjavanje faktičkog saudijskog lidera ne bi donelo pravdu Kašogiju, niti bi od Saudijske Arabije načinilo zavisnijeg saveznika. To bi samo smanjilo uticaj Amerike i ojačalo njene neprijatelje“. I dodaju kako zalaganja Trampovih kritičara za oštriji kurs prema Saudijcima „obiluju apstraktnom moralnošću, ali im manjka strateška mudrost“. Ukratko: dođavola s moralom u spoljnoj politici. Jer, i kad se govori o komadanju Kašogija na delove - proizlazi iz rezonovanja Dorana i Badrana - zapravo se govori o Iranu (a to onda nužno znači i Izraelu), Rusiji ili Kini. A zna se kako iz perspektive Vašingtona tu stvari stoje. Nije malo onih koji nemaju nikakav problem da ovoliku dozu ciničnog pragmatizma prihvate kao jedini ispravan i delotvoran modus operandi, i to ne samo u međunarodnim odnosima; zapravo, moglo bi se reći da je takvih svakim danom sve više. Ali ako sitnoračundžijski potezi jednog samoljubivog i srebroljubivog muljatora dobacuju do nivoa strateške mudrosti kao što smatraju citirani autori, onda je stvarno, što bi se reklo, došlo zadnje vreme. Da, svet jeste „veoma opasno mesto“. Ali ga takvim, uz sve drugo, u velikoj meri čini i davanje na volju i za pravo takvima poput Bin Salmana i Trampa.