Dva rešenja umesto cementirane laži

Kosovsko pitanje je uveliko u metastazi koja uništava ostatke našeg društva i države jer se zloupotrebljava za dolazak i opstanak na vlasti, bez ozbiljne namere da se reši. Problem tinja i postoji mnogo duže, ali bih se zadržao na poslednjih trideset godina, kada je - krajem osamdesetih godina prošlog veka - Slobodan Milošević sa saradnicima, zbog nerazumevanja sveta i vremena u kom živimo, doneo tragično lošu političku odluku, koja je podrazumevala nasilno rešavanje nezadovoljstva dela naših građana albanske nacionalnosti i umesto dogovora koji bi nas zajedno uveo u eru neprikosnovenog poštovanja ljudskih prava i prava svakog pojedinca na lični izbor, on je agresivnom nacionalističkom politikom upotrebio silu kako bi rešio problem. Kontinuirano desetogodišnje nasilje nas dovodi do kulminacije 1999. i ulaska u rat sa NATO, iz kog izlazimo kao poraženi i apsolutno poniženi i primorani na potpisivanje kapitulacije u Kumanovu, što je dovelo do faktičkog gubitka Kosova. Trenutno najveći problem je što vlast oličena u Vučiću i Dačiću neće da kaže istinu građanima Srbije u vezi sa situacijom na Kosovu, jer očito brani sopstvenu ulogu u sprovođenju tragične politike 90-ih. Nažalost, ne manji problem od Vučićevog i Dačićevog skrivanja istine je i era sprovođenja vlasti od 2004. do 2012, oličena u tadašnjim liderima DSS-a i DS-a: Koštunici, Tadiću, Jeremiću, Đilasu i Stefanoviću koji su danas, osim Koštunice, svi u SzS-u. Tada smo dobili politiku masovnog laganja građana kako Kosovo nije izgubljeno već sačuvano Rezolucijom 1244. Sledi kampanja za izglasavanje ustava 2006. i navodna konačna odbrana Kosova, čime za dugi vremenski period cementiramo ovu laž. Politika zamrznutog konflikta oličena u zvezdicama i fusnotama konačno doživljava svoj kraj i poraz 2012, kada tadašnji političari na vlasti gube izbore i podršku zbog izostanka bilo kakvih rezultata. Zatim sledi Briselski sporazum, koji je jedina dobra stvar u Vučićevoj i Dačićevoj karijeri, iako je politika koju su podržavali u mladosti dovela do problema Kosova. Briselskim sporazumom, koji je potpisan 2013, Kosovo je u većem delu i pravno postalo nezavisno. Nakon njegovog potpisivanja dolazi do potpune opstrukcije implementacije tog sporazuma i došli smo u gotovo bezizlaznu situaciju, sa progresivnom kampanjom neprijateljstava sa obe strane. Opstrukcijom integracije Kosova u međunarodne institucije izazvali smo uvođenje carina na našu robu koja se izvozi na Kosovo i ušli ponovo u ćorsokak. Preko je potrebno odmah nastaviti razgovore i prestati sa besmislenim inaćenjem i skrivanjem iza carina, jer najveću štetu od nastale situacije imaju naše firme i naši građani. Zavaravati građane kako je moguće nadomestiti gubitak tržišta od oko 450 miliona evra je apsolutno neodgovorno, kao što je još neodgovornije patriotski najaviti kontramere koje mogu biti u vrednosti od oko 20 miliona evra. Budemo li nastavili sa ovakvom politikom verujem da za par godina nećemo imati o čemu ni da pregovaramo, zbog čega smatram da je neophodno momentalno nastaviti razgovore. Vučić za sada efikasno krije svoj plan za Kosovo manipulišući, a deo opozicije oličen u SzS-u, čiji je master plan da ruši Vučića baš na pitanju Kosova, predlaže nastavak svoje poražene politike iz perioda 2004-2012, u vidu zvezdica i fusnota i time Vučića i Dačića guraju da zauzmu evropsku politiku, u kojoj se tako očigledno ne snalaze i izgledaju groteskno. Zato koalicija Dogovor (Tolerancija Srbije, Stranka moderne Srbije i Građanski demokratski forum) insistira da se sporazum postigne što pre, pa smo pripremili svoj predlog, čija je suština da nije pitanje da li mi treba da priznamo Kosovo, već je pitanje kada ćemo ga priznati? Mi predlažemo dva koncepta, prvi je sporazum koji se bazira na Briselskom, gde bi se gotovo svi elementi državnosti preneli Kosovu, dok bi se formalno međusobno priznanje odložilo do pristupanja Kosova EU. Drugo rešenje je tzv. razgraničenje, odnosno razmena teritorija. Prvo rešenje je mnogo bolje i primerenije sadašnjem trenutku, ali smo spremni da podržimo i razgraničenje, ako će ono doneti političku stabilnost i time omogućiti konačan napredak Srbije, ali i regiona.