Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   19.04.2021. 05:42
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Нада Поповић Перишић, деканка Факултета за медије и комуникације
Преовлађују осредњост и похлепа

Наши медији све више  постају простори политичке артикулације, невидљивих политичких окршаја, негују трач као наративни жанр, подилазе сумњивом укусу, лажним вредностима, славе  осредњост и стварају привид да је све лако могуће



Како  време пролази, све је више оних који  говоре да је др Нада Поповић Перишић  била најбоља министарка културе у Србији. У том признању многих јавних личности из света културе, крије се и чињеница да је у Влади Мирка Марјановића умела да се избори за новац  који ће свима после ње остати недостижан. Рецимо, у време када је она била министарка (1994-98), из буџета  је издвајано више од три одсто новца за културу. Пре избора Ивана Тасовца на то место, тај проценат је био 0,64 одсто.

Завршила је студије филозофије и књижевности, докторирала  је, радила као лектор за српскохрватски језик на универзитетима у Француској, била је гостујући професор на Сорбони. Аутор је неколико књига, добар зналац савремених књижевних и филозофских токова у Европи, посебно у Француској, а женске студије су њено успешно поље непрекинутог деловања.  Од 1999. до 2001. године била је амбасадор СРЈ у УНЕСКО-у.

Пре седам година  основала је Факултет за медије и комуникације, на коме предају угледни  професори. Јован Ћирилов, незаобилазни чинилац културне сцене у свим режимима, каже да је Нада Поповић Перишић са својима из СПС била добра колико је морала и хтела, јер је то била њена идеологија. Међутим, много је урадила за културу, испунила је свако обећање, а оно што Ћирилов посебно истиче је њена објективност: „Никада није била лична. Новац из буџета је делила према вредностима, заслугама, а давала је и за оне пројекте уметника који су је јавно нападали“.

Да ли недостатак новца за културу објашњавате само општом немаштином, или укупним односом према култури? Да ли се на културу боље гледало и према њој боље односило у време када сте ви били министарка, него данас, или имате неко друго објашњење?

Од времена када сам ја била министарка културе, до данас,  у свету а и код нас, десиле  су се значајне промене. Данас живимо у свету чија је једина религија економија. И на културу су пренети  неумољиви принципи потрошачке рационалности. Преовладала је идеја да људско биће није ништа друго до потрошач или, да употребим нешто озбиљније термине, једноставна желећа машина, принуђен властитом природом да максимализује своју корисност на све могуће начине. При таквој промени света мењају се и приоритети. Наравно, притом се озбиљно заборавља  да је култура темељно понашање једног народа насупрот свету, да се култура  не наслеђује, већ се она осваја и нужно претходи свакој економији. То би било једно могуће објашњење. Друго је везано за моја уверења. Наиме, ја сам уверена да лево опредељење, или боље лева опција, даје значајно место култури и образовању. Најбољи пример за то је председничка кампања Франсоа Оланда у Француској. Он је великим делом добио изборе јер је знатно увећао број радних места у образовању.

Шта је по вашем мишљењу данас најпогубнија слика стања у култури - чињеница да се годинама не сређују два највећа музеја у Србији, Народни и МСУ, институције културе, нешто треће?

Мислим да су за једну културу веома важне саме институције. Ако пођемо од тога да је основни проблем културе како учинити доступним највећи број дела највећем броју људи, онда вам је сасвим јасно колико су важне институције попут Народног музеја или Музеја савремене уметности. Занемаривање таквих институција показује до које мере једно друштво занемарује своју културу или сматра да то није битно. Генерације деце нису ушле у музеј, нити су научиле да су то места на којима се такође учи. Колика је глад младих људи за уметношћу најбоље показује манифестација Ноћ музеја. Ко год је присуствовао овој манифестацији не може да остане имун на ентузијазам, радозналост и моћ имагинарног код тих младих људи. Онима који одлучују о буџетима и расподели средстава, препоручила бих да бар једном постану део овог колективног ентузијазма.

Београд и Нови Сад су кандидати за следећу културну престоницу Европе. Због чега је важно добити тај статус културне престонице?

Културна престоница је једна врста нове глобалне институције. Она је пре свега догађај, а догађај у себи садржи моћ трансформације или еманације. Дакле, производи промену. У исти мах, то је место на којем се концентришу и сабирају сви креативни потенцијали једне земље. Наравно, све је то данас  праћено и значајним финансијским средствима. Али, то бих за моменат оставила по страни. За мене је битно да један такав догађај у себи сабира све вредности имагинарног једне културе, приморавајући је да се одмерава са  највишим остварењима.

Оснивач сте и декан Факултета за медије и комуникације. У чему се састоји данашња снага медија у свету?
 

Када сам оснивала овај факултет,  имала сам на уму идеју да живимо у свету информација и комуникација, И да  наука о информацијама и комуникацијама представља неку врсту кишобрана у друштвеним наукама  обједињујући филозофију, психологију, лингвистику и семиологију. Односно, да то мало прецизирам: живимо у свету знаковља и читање знакова и  манипулисање  њима олакшава наше комуникације. То је била почетна, рекла бих теоријска идеја. Практичан разлог био је свакако тај  да нашу слику света креирају медији, да  су пропаганда и реклама инструменти те креације и да, како би то рекао Ролан Барт, не постоји објективност, већ само различите идеологије. Дакле, идеја је била да се управо деконструише језик медија и да студенти науче да препознају и ишчитају поруке које креирају медији. Често наши студенти кажу: па ви овде не волите медије! Одговор је: не, ми их добро познајемо, њихову природу и њихов језик.

У чему се огледа снага медија у Србији?

Наши медији се не разликују много од медија у свету. Но, оно што ми смета јесте чињеница да наши медији све више  постају простори политичке артикулације, невидљивих политичких окршаја, неговања трача као наративног жанра, што подилазе сумњивом укусу, лажним вредностима, што славе  осредњост и што стварају привид да је све лако могуће. Та медијска слика све више урушава основне вредности креирајући општу дезоријентацију.

Колико сте, после седам година постојања, сагледали улогу факултета као што је ваш у јавном простору?

О томе би могли више да кажу они који  перципирају факултет и питање је  да ли га уопште перципирају у оваквом јавном простору. Но, сагледала сам какво нам образовање треба и то настојим да остварим. Надам се, желела бих да се то примећује. Наиме, жеља нам је да се супротставимо приватизацији, комерцијализацији и претварању у робу свега што има везе са образовањем, пружајући добро образовање на факултету. Мислим да је за наше друштво, у овом моменту, неопходно да дефинише образовање као ресурс од суштинског значаја за демократски и грађански живот нације.

Многи интелектуалци, тумачи данашњег система вредности, спремни су да кажу како је Србија данас анемично друштво - друштво без идеје. Како ви гледате на то?

Мислим да масовна, униформисана култура модерних друштава не рађа просвећени и независни менталитет, већ напротив, интелектуалну пасивност, конфузију и интелектуалну амнезију. Како би рекао Адорно, масе су напустиле своје навике потчињавања, да би постале, сагласно, жртве публицитета и модерне пропаганде. Отуда ме таква оцена не изненађује. На то, уосталом, утиче и чињеница да се глобализација  првенствено перципира као губитак контроле над садашњошћу и неспособност предвиђања шта будућност може донети, а тиме и неспособност осмишљавања средстава за довођење будућности под контролу.

Постоји обиље доказа да живимо у времену без идеологије. Чиме бисте то објаснили?

Постмодерни аутори говоре о крају идеологије, односно о крају великих прича. Међутим, мислим да су данас друштвене науке, ушавши у процес глобализације,  на путу да обнове  предмете  својих истраживања и да почињу да редефинишу своје теоријске перспективе. Оне престају да буду монопол западних земаља. Наиме, Запад је изгубио  готово апсолутну хегемонију у стварању својих парадигми и нове идеје и нови приступи  који се јављају данас у друштвеним наукама изван западњачког теоријског простора, заправо говоре о виталности друштвених наука. Ове  науке за свој предмет узимају реалност, односно покушавају да разоткрију и појмљивим учине реално и да тако на позитиван начин допринесу трансформацији друштва.

Чак и најциничнији и најпесимистичнији мислиоци данас морају да прихвате да оно што постоји не исцрпљује могућности онога што би могло да буде или да се догоди, односно да прихвате да може да постоји праведнији, солидарнији свет заснован на моралним вредностима хуманизма. Ту се  поново враћамо на културу и њену улогу. Култура није само снага репродукције и континуитета, већ и простор деловања који омогућава дубоке трансформације наших друштава, брзе, критичкије и ефикасније него што су политичке, правне или институционалне. Деловати на норме, кодове, предубеђења и клишее, таман је толико важно у борби против доминација, колико и деловање у области права и институција.



Левица је била ваша идеологија из ране младости. Има ли данас ишта од левих идеја на српској политичкој сцени?

Како год то звучало, ја сам и даље непоправљиви левичар. Но, оно у шта ја верујем не видим на данашњој политичкој сцени. Мислим да је левица (шта год тај термин данас покривао) пребрзо попустила пред индустријским и потрошачким поретком. Слобода изражавања, право гласа, представничке институције су услови демократије. Али то је само почетна тачка. Демократија захтева и моћне синдикате, порез пропорционалан приходу и контролу владе над индустријом (социјализација средстава за производњу). Још увек верујем да је могућа идеја о свету који није препуштен апетитима приватног власништва, о свету слободних асоцијација и једнакости. Као што би рекао француски филозоф Ален Бадју: комунизам - шта филозофија може да мисли под тим именом? Филозофски појам, дакле вечан, бунтовне субјективности.

Да ли сте током протеклих година били у искушењу да се вратите на политичку сцену? Због чега нисте прихватили понуде које сте у међувремену имали?

Образовање је такође политички чин. Ја сам се определила за ту врсту политике. Данас се бавим образовањем с дубоким уверењем да само људи који мисле независно и раде тимски могу да мењају свет. Јер, добро образовање јесте и најбоља политика једне земље. На  нашем факултету покушавамо да спојимо традиционалне академске вештине као што су психологија, социологија, филозофија, филм, музика и практични контекст као што су рад (пракса) и друштвени сетинг, перформанс. Да створимо атмосферу у којој професори и студенти заједно долазе до знања кроз дијалог, дајући најбоље од себе, отворени за све што је иновативно. Да образујемо  студенте који ће бити кадри и компетентни да једном, када буду на местима одлучивања,  утичу на промену свог окружења.



Радмила Станковић



Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Млађан Динкић, лидер УРС

И док сам ја био у влади и када нисам, суштински владина политика била је цик-цак политика, јер није било храбрости и воље да се постигну најважнији циљеви.

Прочитајте све мисли
bg