Razlaz težak milion glasova: Opozicija od dve loše opcije odabrala je obe

Jedan od najčešćih zaključaka prilikom ocenjivanja aktuelne postizborne krize bio je da se pred opozicijom nalaze dve loše mogućnosti. I kod odluke da se izađe na izbore i kod odluke da se oni bojkotuju, lakše je bilo pronaći argumente zašto to ne treba činiti. Na kraju, od dve loše opcije – odabrali su obe.

Koalicija „Srbija protiv nasilja“, najuspešnija opoziciona formacija u poslednjih 12 godina, nakon svega izgleda neće preživeti turbulencije političke krize i višemesečno nadgornjavanje sa naprednjacima oko izbornih uslova. Krah je usledio pošto je koalicija na decembarskim parlamentarnim izborima osvojila oko 900.000 glasova, što je najbolji rezultat koji je bilo koja prodemokratska opcija ostvarila otkako je SNS došao na vlast. I dok je mesecima fokus opozicione javnosti bio na pitanju kako popraviti odličan rezultat iz decembra, sada se javlja dilema – koliko će aktuelno neslaganje u opoziciji prosuti već osvojenih glasova.

Slobodan Prvanović, koji je prošle izbore pratio kao član skupštinskog nadzornog odbora za kontrolu kampanje, kaže za NIN da odluka dela opozicije da izađe na izbore može da proizvede kratkoročnu korist za te stranke, ali dugoročnu štetu za jedinstvo opozicije.

„Oni mogu da računaju na ulazak u određen broj skupština opština. Što se tiče Beograda, teško da opozicija u ovim okolnostima može da dobaci do deset ili petnaest odborničkih mesta. Nemaju teoretske šanse da pobede sve i da vlast obezbedi idealne izborne uslove“, decidiran je Prvanović.

„Nije smelo da se dođe u ovu situaciju"

Kako ističe, cepanje koalicije i izlazak dela stranaka na izbore dovešće do povećanja apatije kod opozicionog dela biračkog tela.

„Ovo će doprineti da se još više ljudi razočara u politiku i da prosto digne ruke. To je najgore od svega. A ogromna šteta naneta je ideji opozicionog jedinstva. Jer, kako će ljudi iz stranaka koje se zalažu za bojkot sutra imati poverenje u one koji su se odlučili da na izbore izađu“, pita se Prvanović.

TANJUG / Rade Prelić

Iako polazi iz suprotnog pravca, do sličnog zaključka stiže i politikolog Boban Stojanović.

„Nije smelo da se dođe u ovu situaciju, da se raziđu po ovom važnom pitanju. Pokazalo se da se ne poštuje volja većine u koaliciji i sve ono što je dobro urađeno u prethodnom periodu sada pada u vodu. A ključna stvar je da se sada dovodi u pitanje uspeh na junskim izborima tamo gde je SPN sama, ili gde su SPN i DSS zajednički do nogu potukli listu koja je nosila ime Aleksandar Vučić“, kaže Stojanović.

On dodaje da je na kocki sada nekoliko beogradskih opština, ali i gradovi poput Novog Sada i Niša.

„Potencijalno ćemo doći u situaciju da će SPN i NADA propustiti da ponove ono što su uradile u decembru, uz sve neravnopravne uslove i izbornu krađu, a to je da preuzmu nekoliko gradskih opština u Beogradu i da ozbiljno ugroze, do nivoa da odlučuje jedan mandat, šanse za uspeh u gradovima poput Novog Sada i Niša. Meni je nakon decembarskih izbora delovalo da ne postoji opcija u kojoj SNS može da zadrži Stari grad, Vračar, Savski venac i da će jako teško zadržati Novi Beograd i Zvezdaru. A potencijalno možemo da imamo i jako neizvesne izbore, na primer, na opštini Voždovac, kao i u Novom Sadu i Nišu“, dodaje Stojanović.

Ustavnost u oku posmatrača

Diskretne frakture u jedinstvu proevropske opozicije bile su vidljive i ranije, šumovi u komunikaciji su provejavali između redova. Međutim, do definitivnog loma je došlo nakon što je na sto opozicije stigao predlog da se 2. juna u paketu sa beogradskim održe i ostali lokalni izbori koji su svakako sledili. Ironično, upravo je na početku pregovora zahtev opozicije da se spoje izbori bio crvena linija preko koje Ana Brnabić nije želela da pređe jer bi bilo, kako je govorila, „neustavno nekom zakonom skraćivati mandat“.

TANJUG / RADE PRELIĆ

Potom je vlast raspisala beogradske izbore, a zahtevi opozicije su evoluirali u skladu sa razvojem situacije. Nakon što je i formalno počela kampanja, svaki naredni zahtev opozicije kretao je od potrebe da se sa izbornim radnjama prestane imajući u vidu iluzornost pregovora o izbornim uslovima u takvim okolnostima. I na to je odgovor Brnabić bio da je to neustavno. Najzad, nakon više rundi pregovora i konsultacija, vlast se vratila na početni predlog i shvatila da je, ipak, ustavnost u oku posmatrača.

Vest da vlast pristaje da se 2. juna održe beogradski i lokalni izbori stigla je u trenutku kada je njena kampanja već bila u punom zamahu. Pritom, od ustupaka u pogledu saniranja izbornih uslova, opozicija je dobila samo usmenu saglasnost vlasti, jednu od najkvarljivijih roba u domaćem političkom špajzu. U takvim okolnostima, članovi koalicije „Srbija protiv nasilja“ više nisu istim očima gledali na spajanje izbora. Predlog je pocepao koaliciju, gotovo po sredini. Sa strane bojkota ostali su Stranka slobode i pravde, stranka Srbija centar i stranka Zajedno. Iako nisu deo SPN-a, bojkot kao metod borbe prihvatili su i u koaliciji NADA. Za izlazak na izbore odlučili su se Narodni pokret Srbije, Zeleno-levi front, Pokret slobodnih građana, Ekološki ustanak i Novo lice Srbije. Demokratska stranka je glasala za bojkot, ali je, u skladu sa odlukom da će se prikloniti većini, odlučila da izađe na izbore.

Prema mišljenju Zorana Stojiljkovića, profesora Fakulteta političkih nauka, najgora stvar koja bi u ovoj situaciji mogla da se desi je da dođe do nekakvog trajnog razlaza između dve opozicione grupacije koje su se podelile oko toga kako postupati nakon poslednjeg predloga vlasti.

„Potencijalni način izlaska iz ove situacije je da se ostane u nekoj vrsti strateške saradnje i nadalje. Mislim da to očekuju opoziciono orijentisani birači, a to bi istovremeno i smanjilo štetu koja je nastala“, ističe Stojiljković.

I jedna i druga grupa stranaka koje su činile „Srbiju protiv nasilja“ imaju validnu argumentaciju - razlike između njih su taktičke, ne i strateške prirode. Niko tu nema dilemu oko karaktera izbora koje organizuje vlast i činjenice da se hegemonski položaj SNS temelji na kontroli medija i širokoj paleti institucionalnih manipulacija. U saglasnosti su i oko toga da vlast ništa nije uradila da situaciju značajnije promeni, kao i oko toga gde su promene urgentne. Najzad, svima u dojučerašnjoj koaliciji je kristalno jasno da bi najelegantnije rešenje za izlazak iz krize predstavljalo usvajanje izmena Ustavnog zakona po kojima bi svi lokalni izbori u zemlji bili održani na jesen.

TANJUG / Sava Radovanović

Međutim, ono gde se koalicija „Srbija protiv nasilja“ podelila je pitanje - koji je najbolji put da se dođe do promena izbornih uslova. Grupa stranaka koja je na brzinu oformila koaliciju „Biram borbu“ došla je na stanovište da je to izlazak na izbore. Oni će, kako navode, i dalje insistirati na ispunjenju ostala dva uslova, formiranju komisije koja će nadgledati reviziju biračkog spiska i normalizaciju medijskih uslova. Međutim, svesni da od Vučića nikada neće dobiti poštene izborne uslove, odlučili su da ga „načnu“ na lokalu.

Čisti motivi i rupe u logici

Koliko god njihovi motivi bili čisti, učešćem na izborima koji se bitno ne razlikuju od onih decembarskih nesumnjivo se daje legitimitet celom izbornom procesu. Optužbe da su prošli izbori pokradeni, a da vlast planira istu stvar i početkom juna, odzvanjaće šuplje iz predizborne kampanje. Istovremeno, odustajanjem od bojkota opozicija je svojevoljno skinula ruku s jedine poluge pritiska koju je imala na raspolaganju.

Upravo to je logika kojom se vodila struja koalicije koja je za bojkot, ali ni ona nije bez svojih rupa. Više predstavnika ove grupacije izjavilo je da bi odluka da se na izbore ne izađe primorala Vučića da na kraju prihvati i poslednji zahtev i sve lokalne izbore raspiše krajem godine, nakon što sve preporuke ODIHR-a budu primenjene. Nije, međutim, jasno na osnovu čega se temelji ovaj optimizam. Bojkot, kao što je pokazalo iskustvo iz 2020. godine, ne daje rezultate ukoliko nije praćen nekim vidom vaninstitucionalnog pritiska. U ovom trenutku veliko je pitanje da li je energetski nivo građana tamo gde je bio letos, kada je više desetina hiljada ljudi na ulicama zahtevalo promene. Još više je upitno da li postoji energija za produženi pritisak na vlast, pošto je Vučić pokazao da mu je čekanje omiljena strategija u suočavanju sa uličnim demonstracijama. Ako ulica nije opcija, ostaje samo pritisak iz inostranstva, koji bi primorao Vučića na koncesije oko izbornih pravila. Da od ovog pritiska nema ništa, postalo je jasno svima onog momenta kada je ambasador SAD Kristofer Hil izjavio da bojkot nije način za prevazilaženje problema. Bez neke vrste pritiska da začini bojkot, jedino što ostaje je bljutavi ukus propuštene prilike.

Boban Stojanović navodi da bojkot opozicije iz 2020. godine nije doneo merljive rezultate, iako su tada bojkotovani parlamentarni i svi lokalni izbori.

„Ništa se nije postiglo, sve partije opozicije izašle su na prve naredne izbore, bez da su se izborni uslovi popravili. Ne vidim šta može da se postigne sada kada se bojkotuju samo lokalni izbori, dok sedite u Narodnoj skupštini. I strancima, pa i građanima, tako sve izgleda normalno, pošto ste prihvatili rezultate na nacionalnom nivou. Ne znam kako bi ti izborni uslovi mogli u nekoj budućnosti da se poprave kada se nisu popravili ni 2020. A tada je bojkot bio na neki način logičan nastavak političke borbe. Sada ste prihvatili rezultate nacionalnih izbora, sedite u parlamentu, a pozivate ljude da ne izađu na lokalne izbore. I, pritom, samo na beogradske“, ističe on.

Ključ u lokalu

Ključ za razumevanje zbog čega je baš na pitanju spajanja izbora došlo do razdvajanja koalicije leži u specifičnosti lokalne politike. Da je ostalo na tome da se 2. juna ide isključivo na beogradske izbore, znatno su veće šanse da bi „Srbija protiv nasilja“ i dalje bila na okupu i da bi bila bliža bojkotu. Proevropska opozicija bi mogla sebi da priušti da bojkotuje gradske izbore, ali teško da bi mogla da priušti bojkot lokalnih. Imajući u vidu da je „Srbija protiv nasilja“ ušla u republički parlament, institucionalno finansiranje stranaka nije dovedeno u pitanje. Kod lokala je stvar u nečemu drugom. Ahilova peta opozicionih stranaka proevropske orijentacije godinama unazad je stranačka infrastruktura u unutrašnjosti. Oni su u Beogradu uvek stajali solidno, ali već kod Bubanj potoka i Surčina kreće deo zemlje na kojoj SNS nije imao praktično nikakvu konkurenciju.

Decembarski republički izbori, koje su naprednjaci dobili komotno, ipak su otkrili da su se po dubini Srbije pojavile enklave otpora, male opozicione oaze na kojima bi vlast mogla da bude izazvana. Ovaj proces delimično jeste nastao organski, kao proizvod nezadovoljstva koje bubri godinama, ali i kao proizvod rada stranaka i lokalnih udruženja koja rade na razbijanju SNS-ovog monolita. Paralelno, bojkot bi predstavljao i odustajanje od borbe u onim opštinama na kojima bi, po svemu sudeći, opozicija bila vrlo blizu pobede. Druga stvar je što opozicione stranke nisu ni približno centralizovane kao SNS. Za razliku od vojničke discipline, koju su Vučić i Nikolić doneli iz radikala, hijerarhija u opozicionim redovima je mnogo više rastegljiva. Stoga je veliko pitanje koliko bi odluka da se bojkotuju svi izbori bila poštovana po dubini i da li bi kao pečurke krenula da niču udruženja građana sastavljena od lokalnih odbora.

NIN / Milan Ilić

Boban Stojanović navodi da je u nekoliko beogradskih opština bilo potrebno samo potvrditi pobedu, u kojima bi opozicija mogla da gradi nove lokalne lidere, koji bi, čak i u neravnopravnim uslovima, mogli pokušati da izazovu vladajuću većinu na nivou grada. Odgovornost za to, smatra Stojanović, snosiće stranke koje su odlučile da ne izađu na izbore, te da bi trebalo apelovati da promene svoju odluku.

„Mada mislim da, iako su mesečnom pričom o bojkotu ljudi sluđeni, nesnađeni, da im se ne sviđa šta se dešava, možda još ima vremena da se junski izbori iskoriste za minimalan pomak - a to je da se preuzmu neke opštine, eventualno poljulja vlast u Nišu i Novom Sadu... I proba s tim da se isprave greške koje su pravljenje u prethodna četiri meseca. Jer, najgora stvar od svega je, ako vi nakon čitave priče o izbornim nepravilnostima, krađi, uslovima, na kraju dođete u situaciju da izgubite čak i ovih par opština u kojima ste mogli da ostvarite uspeh“, zaključuje Stojanović.

Iako je razlaz i dalje svež, u izjavama pojedinaca iz oba tabora provejava mogućnost da do nekog približavanja ipak dođe. Tako su iz grupe stranaka koje bojkotuju izbore napomenuli da bi lokalnim odborima mogli da ostave autonomiju da li će da izađu na lokalne izbore. S druge strane, predsednik DS-a Zoran Lutovac je rekao da će, ukoliko izostanu suštinske promene u reviziji i kontroli biračkog spiska, napustiti izborni proces.

Prema mišljenju Zorana Stojiljkovića, i dalje ostaje mogućnost da se jedna od dve frakcije predomisli do dve nedelje pred izbore, kada se zatvaraju izborne liste. 

„I jedni i drugi mogu odlučiti da promene mišljenje i da za to imaju relativno ozbiljnu argumentaciju. Ako se pokaže da je volja vlasti da izborni proces popravi bio manipulativni manevar kako bi se neko uvukao u izbore i načinio ih koliko-toliko kredibilnim, onda mislim da bi opoziciono biračko telo razumelo odluku da se na kraju od izbora ipak odustane. Isto tako, verujem da bi bilo razumevanja za suprotnu odluku ukoliko do konkretnih pomaka dođe. Manevarski prostor u opoziciji i dalje postoji ukoliko u međuvremenu, u našem maniru, ne počnu međusobno da se optužuju i udaljavaju“, naglašava Stojiljković, dodajući da ovakav scenario najviše odgovara vlasti, kojoj je jedan od temelja održanja upravo podsticanje nejedinstva opozicije.

Zadovoljena pravna forma

Iako je predsednica Skupštine Ana Brnabić danima ponavljala da je spajanje lokalnih i beogradskih izbora neustavno, poslanici Narodne skupštine su u utorak izglasali izmene Zakona o lokalnim izborima kojima se upravo to omogućava. Za izmene je glasalo 165 poslanika, dok je 26 bilo protiv.

Iz dela opozicije koja poziva na bojkot, najavili su da će Skupštini poslati nacrt izmena Ustavnog zakona prema kojima bi svi lokalni izbori u zemlji, uključujući i one gde se glasalo prošlog decembra, bili održani istog dana i to najmanje šest meseci nakon primene svih ODIHR-ovih preporuka. I ovaj predlog je predsednica Skupštine ocenila kao neustavan.

Za poboljšanje uslova ostale dve-tri nedelje

Za sada, izuzev zahteva da se spoje beogradski i ostali lokalni izbori, vlast nije učinila dovoljno na ispunjavanju druga dva uslova opozicije – formiranje komisije koja bi pratila reviziju biračkog spiska i poboljšanje medijskog tretmana opozicije, prvenstveno kroz profesionalniji rad javnog servisa. Slobodan Prvanović, bivši član skupštinskog Nadzornog odbora za kontrolu kampanje, izražava nadu u pomirenje nakon što, kako kaže, deo stranaka koji je odlučio da izađe na izbore uvidi da neće dobiti kvalitetnije izborne uslove.

„Nama predstoje neradni dani za 1. maj i Uskrs, tako da jedno desetak dana neće ništa da se radi na poboljšanju izbornih uslova. Efektno, ostalo je možda dve ili tri nedelje da se nešto konkretno uradi, a sumnjam da je to dovoljno vremena, čak i kada bi postojala najbolja volja vlasti da se srede birački spiskovi. Što se medijske slike tiče, mesec dana objektivnog i profesionalnog izveštavanja RTS-a ne bi moglo bitno da promeni raspoloženje glasačkog tela. A, najzad, sve i što se uradi pre 2. juna će nesumnjivo ostati na tome. Vlast svakako nakon izbora neće nastaviti da radi na sređivanju biračkih izbora, a ako se RTS i popravi, neminovno će se nakon izbora vratiti na stari metod rada. Ništa se neće promeniti, a bila je potrebna korenita promena“, zaključuje Prvanović.