Građani u registru „Velikog brata“: Kako je jedna rečenica u zakonu omogućila zloupotrebu naših DNK podataka

Građani Srbije mogli bi da se nađu u nacionalnom DNK registru čak i ako nisu osumnjičeni, optuženi ili osuđeni za neko krivično delo ako to proceni MUP ili bezbednosne službe. Široka mogućnost zloupotrebe DNK podataka otvara se samo jednom rečenicom u izmenama zakona o DNK registru, koja je kao kukavičje jaje podmetnuta uz potrebu da se zakonodavstvo uskladi s presudom Evropskog suda za ljudska prava u vezi s takozvanim slučajevima nestalih beba.

U Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o nacionalnom DNK registru, koji je usvojila Vlada Srbije, a potom predala u proceduru Skupštine Srbije, mada prethodni saziv nije stigao da ga usvoji, predviđeno je da se u članu 4, stav 3, koji sada glasi: „Registar se uspostavlja za potrebe vođenja krivičnog postupka i utvrđivanja identiteta nestalih ili nepoznatih lica i leševa i delova tela“, doda i rečenica „i sprečavanja i zaštite od pretnji nacionalnoj i javnoj bezbednosti“.

U daljim izmenama, ali ni u obrazloženju zašto se zakon menja, nigde nije objašnjeno zbog čega je dodata ova rečenica, koja kao izuzetno široka pravna formulacija praktično ostavlja mogućnost policiji, BIA ili drugim bezbednosnim službama da nekoga proglase „pretnjom po nacionalnu i javnu bezbednost“ i tako ga uvrste u DNK registar. Kakve su mogućnosti dalje zloupotrebe, suvišno je i govoriti, naročito u zemlji u kojoj državni aparat nije nesklon da ih čini iz raznih razloga, i više podsećaju na crni scenario iz antiutopijskih filmova, pogotovo što MUP i vodi taj registar i sam sebe kontroliše.

Hipotetički govoreći, tako bi student koji je učestvovao u protestu protiv vlasti mogao da bude proglašen za „pretnju po javnu bezbednost“ jer je bio na skupu na kom je neko drugi bacio kamenicu na državnu instituciju. I ne samo jedan student, već na desetine studenata, običnih građana, ljudi koji nemaju nikakve veze sa kriminalom. Zvuči poznato? Ako je nekim sličnim građanima posle protesta protiv izbornih nepravilnosti ispred Skupštine grada Beograda prećeno optužnicama za „rušenje ustavnog poretka“, onda je logično i da strahovi od zloupotrebe termina „pretnja po nacionalnu i javnu bezbednost“ i zloupotrebe DNK postoje. Posebno jer je izmenama zakona predviđeno da se DNK podaci u registru u tom slučaju čuvaju 30 godina, dok je za osuđene to najduže 10 godina od odsluženja zatvorske kazne, osim za slučajeve pedofilije, gde se čuvaju trajno.

Iako je DNK registar često veoma bitan za rešavanje krivičnih dela, u brojnim državama vodi se polemika gde je granica želje za bezbednošću, a gde ona prelazi u ugrožavanje ljudskih i građanskih prava.

NIN / Oliver Bunić

Rodoljub Šabić, advokat i nekadašnji poverenik za informacije od javnog značaja, koji je ukazivao i na manjkavosti zakona iz 2018. čije izmene su predviđene, kaže za NIN da „analiza DNK nesumnjivo predstavlja najinvazivnije zadiranje u privatnost, budući da se njome može otkriti ogroman broj podataka o ličnosti, uključujući one najosetljivije“.

„Rizik od zloupotreba, uvek prisutan kad je reč o obradi podataka o ličnosti, ovde je posebno veliki, pa je nužno i odgovorno nastojati da se što je moguće više smanji. To, kao minimum, podrazumeva precizno i restriktivno definisanje svih relevantnih stvari, počevši od razloga za obradu, odnosno kruga lica u odnosu na koje je ovakva obrada podataka opravdana, preko rokova čuvanja prikupljenih podataka, pa do mere čuvanja, zaštite i nadzora.

Mislim da je očigledno, čak i za laike jasno, da nova formulacija nije izraz takvog nastojanja, naprotiv. Ona je preširoka, fluidna i rastegljiva i kao takva izvesno uvećava rizik od zloupotreba i neopravdanog zadiranja u privatnost građana. Utoliko pre što zakon predviđa da registar ne vodi neka nezavisna institucija, nego MUP, pa i da MUP sam sebe kontroliše“, kaže Šabić.

I Oliver Stojković, genetičar, redovni profesor na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i rukovodilac DNK laboratorije Instituta za sudsku medicinu, kaže za NIN kako smatra da je ovakva definicija preširoka i daje mogućnost za potencijalne zloupotrebe.

„Po mom mišljenju, policija ovom izmenom zakona želi da uzme sebi još veće nadležnosti, sa jedne strane u odnosu na tužilaštvo, a sa druge strane u odnosu na BIA. Policijski DNK registar se više neće koristiti samo za vođenje krivičnog postupka, u čemu glavnu reč imaju tužilaštvo i sud, a veća ovlašćenja i veća moć daju se policiji i u odnosu na druge bezbednosne službe, pre svega BIA.

Dosadašnji zakon je predviđao da u registar uđu prvo sva osuđena lica za krivična dela učinjena sa umišljajem, kojima je izrečena sankcija zatvora duža od jedne godine, a drugo sva osuđena lica osuđena prema Marijinom zakonu i treće sva lica koja su prošla kroz forenzičku registraciju, što propisuje Zakon o krivičnom postupku (ZKP), a tu spadaju osumnjičeni, oštećeni i druga lica koja su bila prisutna na mestu krivičnog dela, radi eliminacije“, kaže Stojković za NIN.

Iako je ZKP-om bilo jasno propisano da se biološki uzorci mogu uzimati samo za rešavanje konkretnog krivičnog dela, i to po naredbi tužioca ili suda, navodi Stojković, u praksi je policija postupala drugačije. Kako tvrdi, policija je i do sada uzimala uzorke za DNK analize od „osoba od ineteresa“, čak i kad ne postoji konkretna istraga ili krivično delo, pa naknadno tražila od tužilaštava da se donese odgovarajuća naredba. Tužioci su, po pravilu, takve zahteve odobravali, navodi genetičar.

Novom pravnom formulacijom, može se reći da su sada policiji odrešene ruke, i ne mora da traži, čak ni naknadno, odobrenje od tužioca, dovoljno je da nekoga proglasi „pretnjom po javnu bezbednost“.

Stojković kaže da ni sada nije ispravljen zakonski propust po kom bi trebalo da postoji pisani trag o saglasnosti osobe od koje se uzima uzorak DNK, jer često u spisima predmeta niti ima tog podatka, niti ko je uzeo uzorke, koliko ih je uzeto, pa ni šta je sa njima dalje bilo.

„Mnogi okrivljeni u sudskim postupcima sumnjaju da su upravo ti uzorci kasnije korišćeni za podmetanje dokaza, posebno što se MUP pojavljuje i kao organ prikupljanja dokaza i kao organ koji veštači dokaze“, dodaje Stojković i kaže da je takve sumnje teško dokazati u našem pravnom sistemu.

Čak i da takvog podmetanja dokaza na osnovu DNK uzoraka nije bilo, oni se ne mogu isključiti, naročito u situaciji u kojoj se policiji daju praktično odrešene ruke koga mogu da uvrste u bazu podataka.

Do kakvih to kafkijanskih procesa može dovesti, nije teško zamisliti ako neko zasmeta policijskom ili lokalnom moćniku, državnoj vlasti ili bilo kome ko može da zloupotrebi bazu DNK. Budući da tragovi DNK mogu da se prenesu na različite načine, ne samo direktno, već i posredno, na primer preko novca koji neko drži ili je neko držao u rukama, onda nije nemoguće zamisliti da se neko na takav način zlurado dovede u vezu sa nekim nepočinstvom. Čak i ako je to nedovoljno za krivično gonjenje, može biti dovoljno za javnu osudu.

Koliko to može biti opasno ne samo kako bi neko nevin završio u zatvoru, svedoče reči i Azize Ahmed, profesorke prava na Univerzitetu Boston, koja je, analizirajući moguće negativne strane DNK u istrazi, navela da „pitanja privatnosti mogu uticati i na ljude koji su pogrešno optuženi, jer zbog današnjeg uticaja društvenih mreža mogu pretrpeti duboko narušavanje reputacije ili povećan stres“.

MUP ispred BIA

Oliver Stojković navodi da je „naročito opasno po društvo u celini“ to što su i do sada inicijative za forenzičku registraciju podnošene i za osobe koje nisu osumnjičene za učešće u krivičnom delu.

„Nego u delu koje će kasnije biti spušteno na nivo prekršaja, ili će se odustati od bilo kakvog gonjenja. Na primer, zbog učestvovanja u demonstracijama ili političkim protestima, za neke učesnike je tražena forenzička registracija iako nikakvo krivično delo nije učinjeno, a postupak za prekršaj na kraju nije ni vođen. Druga posledica koju ova izmena zakona ima je povećana nadležnost MUP-a u odnosu na BIA.

Naime, od bezbednosnih službi jedino BIA, koliko je meni poznato, ima DNK laboratoriju i oni obavljaju poslove veštačenja u brojnim sudskim postupcima, nezavisno od vrste krivičnog dela. Po ovom predlogu zakona BIA će biti dužna, pod pretnjom novčanog kažnjavanja, da u MUP-ov registar dostavi DNK profile svih lica koje obrađuje. Političke rokade ministara policije i načelnika BIA, kojima smo svedočili u prethodnom periodu, dovode do toga da se zakoni donose u odnosu na ona lica i pozicije gde trenutno leži politička moć, a ne u odnosu na potrebe države“, smatra Stojković.

Rodoljub Šabić kaže da se novom formulacijom bezbednosnim strukturama ne daju formalno nikakva ovlašćenja, ali im se „suštinski otvara mogućnost da po slobodnoj proceni, bez čvrstih kriterijuma i kontrole proglase za ugrožavanje državne, a pogotovo javne bezbednosti – praktično šta god požele“.

„To je u suprotnosti sa svim standardima i podrazumeva neopravdan i velik rizik zloupotreba, uključujući, razume se, i one politički motivisane. Uostalom, već smo bili svedoci olakog kvalifikovanja nekih postupaka građana, učesnika demonstracija, koji su eventualno prekršaji javnog reda i mira, kao teških krivičnih dela usmerenih na rušenje ustavnog poretka“, upozorava Šabić.

NIN / Đorđe Kojadinović

Ni preporuke Interpola za vođenje nacionalnih registara ne predviđaju kategoriju kakva je „pretnja po nacionalnu i javnu bezbednost“.

„Naša vlast već duže vreme nije sklona da prihvata impulse koji stižu iz demokratskog sveta. Rigidan stav i nespremnost za uvažavanje opšteprihvaćenih standarda ljudskih prava, a sklonost ka rešenjima koja predstavljaju rizik za ta prava i koja daju odrešene ruke bezbednosnim strukturama, nedvosmisleno je demonstrirala i prilikom, na sreću, neuspelih pokušaja izmena Zakona o policiji“, objašnjava on.

Policija ponekad čak ne iz zle namere, već iz želje da lakše rešava različita krivična dela, teži ka tome da u DNK registru ima što više ljudi, a u „idealnom scenariju“, sve građane, kao sa otiscima prstiju.

„Međutim, u demokratskim zemljama uglavnom postoje civilni mehanizmi za kontrolu i ograničavanje potreba i želja državnih instrumenata prisile koja se sprovodi nad građanima, da se ta prisila i ta ograničenja svedu na razumnu meru, balansiranu potrebama građana da zaštite svoj suverenitet i svoje slobode u odnosu na državne organe. Mera demokratije jedne zemlje jeste nivo na kome su postavljene granice ljudskih sloboda, a u odnosu na ovo pitanje kod nas, nažalost, taj nivo je postavljen dosta nisko i ovim predlogom zakona se još više snižava. Meni se čini da je uvek bolji onaj zakon koji detaljno i decidirano propisuje svaku situaciju“, smatra on.

Policija bez nadzora

Oliver Stojković kaže da je u predlogu izmena zakona dobro što se prvi put uvode rokovi čuvanja DNK profila i DNK uzoraka, te što je rok za čuvanje biološkog materijala isti koliki je i rok za čuvanje DNK profila, budući da je Srbija zbog izostanka tih rešenja izgubila nekoliko sporova pred Evropskim sudom za ljudska prava. Međutim, uz niz manjkavosti u vezi s rokovima za čuvanje DNK profila, Stojković ukazuje i na još jedan ključni problematični deo - što nije propisan mehanizam uklanjanja DNK profila i uništavanja biološkog materijala, odnosno da li se to radi automatski ili po inicijativi tužioca, sudije ili osobe o čijim se DNK podacima radi.

„Na kraju i najvažnije, ko se stara o tome da se uklanjanje DNK profila i uništavanje materijala sprovede na adekvatan način – sama policija ili sud? Ja mogu da posvedočim da u svim predmetima u kojima policija postupa i kao veštak, odnosno sprovodi DNK analizu, policija odbija zahtev okrivljenog, pa čak i zahtev samog suda, da sudu, tužiocu i okrivljenom, dostavi rezultate DNK analiza u proverljivom obliku (u izvornoj, elektronskoj formi). Znajući za to, pojedini sudovi više i ne traže od policije da takve dokaze dostave u predmet. Dakle, ni u sudskom postupku sud nema mogućnost nadzora nad zakonitošću i stručnošću rada policijskih službenika“, navodi Stojković.

Kako amortizovati štetu

Rodoljub Šabić upozorava, a činio je to i kada je bio na funkciji poverenika, da je Zakon o DNK registru loš i da ga je teško popravljati, već da bi bilo mnogo bolje doneti novi.

On je kao poverenik tražio ocenu ustavnosti određenih delova zakona, prema kojima uslove za razmenu i prenošenje podataka iz DNK registra donosi Vlada podzakonskim aktima, iako je u Ustavu navedeno da se obrada podataka uređuje jedino zakonom. Šabić dodaje da je tada predložio Ustavnom sudu da, u skladu sa svojim ovlašćenjima, posebnim mišljenjem ukaže Narodnoj skupštini na potrebu donošenja novog zakona o DNK registru ili eventualno radikalnih izmena postojećeg zakona.

„Učinio sam to povodom pitanja koja se odnose na uslove pod kojim se vrše upis i brisanje podataka u DNK registru, rokove čuvanja, uslove pod kojima se vrši obrada podataka, a posebno upis i brisanje podataka iz registra o maloletnim licima i žrtvama izvršenja krivičnog dela, razmenu podataka iz DNK registra sa drugim državama i međunarodnim organizacijama koja bi se smela odvijati samo na osnovu zakona, tj. ratifikovanih međunarodnih sporazuma“, kaže Šabić.

Primeri iz inostranstva - čuvanje profila zavisi od učinjenog dela

Prema istraživanju švajcarskog Instituta za uporedno pravo, u različitim zemljama sveta čuvanje DNK profila osumnjičenog ili osuđenog zavisi od težine dela koje je učinjeno, uglavnom od visine zaprećene zatvorske kazne. Tako su navedene dve grupe zemalja, s nižim pragom (Austrija, Danska, Nemačka, Švedska i Velika Britanija) i s višim pragom za ulazak u bazu (Kanada, Francuska, Holandija, Španija, Tajvan).

Tako, recimo, Austrija i Nemačka zahtevaju da se radi o zatvorskoj kazni od najmanje godinu dana i da postoji opasnost od ponavljanja krivičnog dela, dok je u Švedskoj u pitanju bilo koja zaprećena kazna zatvora. Niži prag se naročito primenjuje kada su u pitanju krivična dela seksualne prirode.

Velika Britanija je poseban slučaj, a ona je prva i uvela DNK registar, jer se u bazu mogu uneti profili osumnjičenih i osuđenih za bilo koju vrstu dela. Britanija ima sličnu pravnu konstrukciju koja se tiče „nacionalne bezbednosti“ (ali ne i javne), međutim, u tom slučaju, predviđeno je da nadležni šef policije mora doneti pisanu odluku za tako nešto i ona mora da se razmatra na svake dve godine.

S druge strane, u grupi zemalja koja ima više zahteve za unos u DNK bazu, Kanada zahteva zatvorsku kaznu od najmanje pet godina, uz podelu na primarna i sekundarna dela. Kod primarnih, koja su teža, počinilac mora da ubedi sud da ne izda nalog za uzimanje DNK za bazu, a kod sekundarnih, na tužilaštvu je da dokaže kako je to neophodno. Španija takođe zahteva kaznu od pet godina, ali uz više krivičnih dela za koja ta granica ne postoji. U Holandiji je ta granica četiri godine, uz niz definisanih krivičnih dela za koja ona nije potrebna.

Zanimljiv je i primer Crne Gore, u kojoj je unos u DNK registar obavezan samo za osumnjičene, okrivljene ili optužene da su počinili delo za koje je zaprećena kazna veća od četiri godine zatvora, kao i za osobe kojima je izrečena mera obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi.

Preporuke Interpola za formiranje nacionalnih DNK registara su da u njih ulaze uzorci sa mesta zločina – od osuđenih osoba, pogotovo povratnika, za ozbiljna nasilna krivična dela, krivična dela protiv imovine, uzorci uzeti prilikom hapšenja ili od osumnjičenih, i u njima takođe nema sličnih kategorija kao što je „nacionalna i javna bezbednost“.