Ljubica Arsić za NIN: Žao mi je današnjeg čoveka jer je dobrovoljno porobljen

Odavno je osvojila i čitalačku publiku i kritiku romanima („Ikona“, „Mango“, „Rajska vrata“, „Četiri kiše“...), zbirkama priča („Prst u meso“, „Barutana“, „Tigrastija od tigra“, „Maco da l' me voliš“...), esejima, istupanjima u javnosti takođe.

Dobitnik je niza prestižnih nagrada, knjige su joj prevođene na desetak jezika, znalci ističu da pitkim a slojevitim stilom fokusirajući se na pojedinačno smelo progovara o stvarima u kojima se mnogi mogu prepoznati, te seže u univerzalno, da kroz svoje likove snažno dočarava i vreme i društveni kontekst...

U najnovijoj zbirci priča „Ti i ja smo bili par“ („Laguna“) preispituje i lice i naličje (ne)mogućeg partnerstva, a u razgovoru za NIN govori o pomenutoj zbirci, književnosti, odlikama savremenog doba i društvenog nam konteksta...

Šta je bio ključni poriv za pisanje knjige „Ti i ja smo bili par“?

Dvoje ljudi počnu da se „razgledaju“ jer su jedno drugom nepoznati. Po nečemu se (možda po ranim traumatičnim doživljajima koje su, svako za sebe, doživeli) prepoznaju osetivši nešto što ih ushićuje da i dalje otkrivaju jedno drugo. To iznenađenje i radoznalost da se dvoje samosvojnih individualaca približavaju jedno drugom, preduslov je ljubavi, ako hoćete razumevanja i podrške, što su druga imena za ljubav. Zanimalo me je da pričama u knjizi dotaknem ono što par učvršćuje da tako povezani prkose svetu, koji je u stvari neprijatelj intimnosti i bliskosti. Kad nestane te očaranosti, ma koliko oni bili vredni ponaosob, umire sve ono što ih povezuje. Nastaje navika koja je kamen oko vrata. Neki pokušavaju da obnove čaroliju, ali uzalud, svi znamo da je u pitanju samo nostalgija.

Parovi u knjizi su muškarac i žena, prijatelji, ljudi u krvnom srodstvu. Šta ih spaja, a šta razdvaja?, Da li živimo u kontekstu koji podstiče sebičnost? Koliko društveni okvir oblikuje lični život?

Put ka drugome podrazumeva prepoznavanje sopstvenog bića. Fejsbukova praksa neguje sklonost da se naročito mladi upute „od spolja ka unutra“, da se spoznaju prema drugima koji se nude kao model. Takav stav hrani potrebu da, radeći isto što i drugi, izbegnu osudu i zadobiju odobravanje. Onakav sam kakvim me ti vidiš i želiš. Kad čovek stalno ispunjava potrebu ka drugima, on je manje sposoban da se bavi samoizgradnjom. Ukoliko se ne postigne ravnoteža između spoljašnjeg i unutrašnjeg života, posledice su razorne i vode do ozbiljnih poremećaja. Ne, nije u pitanju egoizam. Naročito ne zdrav egoizam. Svedoci smo potpuno poništenog ja. Najčešće su ispred tog malog ja virtuelni sagovornici za kojima se poseže kao za slamkom spasa, a koji, za razliku od književnih fiktivnih likova, svode komunikaciju na odnos u laži, vređanju ili besu. 

NIN / Zoran Lončarević

Parovi su i poznate ličnosti, zatim pisac i knjiga, glumac i uloga, slikar i model...

Kafka i njegov prijatelj Maks Brod su zajedno putovali, išli u bioskop i posećivali javne kuće. Brod je, poput ucveljene udovice, sačuvao i štampao Kafkine rukopise, usprotivivši se piščevoj želji da ih spali. Bili su par mnogo više nego sa svojim verenicama. Flober je jahao kroz šumu zamišljajući da je ispred njega na konju njegova Madam Bovari. Tolstoj je plakao: „Moja Ana je mrtva, bacila se pod voz“. Pisac sa svojim junakom ostvaruje vezu koja je uzajamna, u kojoj je lik podjednako jak i samostalan kao što je i pisac. U pitanju je neka vrsta večne ljubavi koja prerasta granice virtuelnog i za stvaraoca postaje važna koliko i susret sa živim čovekom. 

Do čega dolazite preispitujući fenomene potčinjenosti, privrženosti, zavisnosti, odanosti...?

Oni pokazuju da mi stalno ulazimo u slobodu i iz nje izlazimo. Privrženog od potčinjenog, kao i odanog od zavisnog odvaja snaga ličnosti koja ne dozvoljava nikakvo vegetiranje u drugom. U gomili vlada princip stada, ušuškanost u kolektivnoj odgovornosti, u paru postoje kralj i kraljica, nasuprot mi postoje ti i ja. Kod savremenog čoveka upadljivo je odricanje od privatnosti da bi dobio ono što želi, a privatnost je važna jer je ona visok domen slobode. Slobode nema bez neizvesnosti i žrtvovanja, što je naporno i poništava stalno reklamiranje sreće moderno shvaćene kao prijatnost i zadovoljstvo. Čovekova potpuna odanost posvećena je, nažalost, tehnološkoj nadmoći nad izolovanim ljudskim bićem, bez porodice, prijatelja, poznanika. Onom kome je oduzeto samoposmatranje i koji svoje mesto temelji isključivo u pripadnosti navijačkom timu, nekom pokretu ili članstvu u partiji.

Jedno od tema kojom se neretko bavite u svojim knjigama jeste pitanje čovekove (ne)moći nad sopstvenom sudbinom. Koliko današnji čovek upravlja svojim životom?

Nismo ni svesni koliko smo određeni: genetikom, porodičnim nasleđem, narodom i jezikom, istorijskim vremenom. No ipak postoji veliki deo onog što pripada slobodnoj volji, izboru koji je na nama da odredimo najvažniju stvar, kojim putem želimo da krenemo. Činjenje ili nečinjenje, put ljubaznosti, obrazovanosti ili društvo prostaka – na nama je da se odlučimo. Takva odluka je sigurno najvažnija odluka u našem životu i ona nosi veliku odgovornost. Da li je lako proći kroz široka vrata koja biraju mnogi ili tražiti ona uska? Ima jedan performans Marine Abramović kad posetilac treba da se uskim prolazom provuče između nage umetnice i njenog takođe golog partnera. U pitanju je taj životni hod pri kojem, ako se odlučiš za tesno, moraš stalno ne samo da dodiruješ druge, već da i oni svojom nagošću pritisnu tebe. Ima mnogo ljudi koji neće i ne mogu da budu dobri. Ima i onih koje raduje da učine pokoje dobro delce. 

Pratite li vesti, društvenu, političku scenu? Šta vam je posebno privuklo pažnju?

Važno mi je da vidim šta se oko mene događa i da o tome razmišljam. Takođe me zanima kako govore i ponašaju se javne ličnosti u politici. U piscu uvek čuče policijski inspektor i doktor Frojd. Ovaj prvi nije da ne voli ljude, ali ih budno prati i proučava u pogreškama koje stvaraju životne drame potrebne knjigama. Nešto kao kod Andrićevog Karađoza koji je tvrdio da nema nevinih, samo što pisac umesto da ih strpa u zatvor, želi da ih malo pripitomi da bi ih prigrlio. Doktor Frojd mu pomaže da ode što dalje, po mogućstvu u detinjstvo sa mamom i tatom, i tamo pronađe olakšavajuće okolnosti, sve to ljubavi radi. Jer ako ne zavolim svoje junake ma kakvi da su, odustajem od njih. Nesavršenost se isto može voleti.

Mali, takozvani običan čovek u književnosti ima značajno mesto. A u realnosti?

Nema običnih ljudi. Svi smo neobični sudeći po otisku palca koji je različit kod svakoga od nas i tako je unazad od postanka tog palca. Nisu sasvim jasni kriterijumi za „obične i neobične“, ali književnost upravo ima zadatak da istakne posebnost nekog na prvi pogled neuglednog, da ispriča njegovu priču i iz sita sa blatom i šljunkom pronađe grumen zlata. Gotovi spomenici ne provociraju zato što mnogo sijaju i u njih ne može da se gleda bez treptanja. Maske su im se toliko zalepile za lice da samo genije uspeva da ih odvoji i to lice oživi kao ljudsko. Za mene je običnost izazov, nju mogu da upoznam na svakom koraku, za razliku od „nedodirljivih“ sakrivenih iza doteranih fotografija u novinama. Primećujem da su ljudi izgubili snagu, omlitavili su i spihtijali se. Žao mi je današnjeg čoveka jer je sam odlučio da bude dobrovoljno porobljen.

Jezikom književnosti, kog nam je žanra realnost, ko su i kakvi ključni likovi?

Kad bi naša realnost pripadala nekom žanru, onda bi se ona činila uređenom. Ovako mi liči na gomilu navijača koji u hodu pevaju trudoljubne pesme, bodro uzvikuju parole, psuju i vređaju jedni druge dok zajedno tumaraju bez cilja.