Finalista za NIN-ovu nagradu Srđan Srdić: Odlomak iz romana "Autosekcija"

Bio je i neki koji je izrekao estetski vrednosni sud „Ova knjiga ne valja” o nekoj od knjiga Srđana Srdića, još je rekao da ništa ne valja, a ne da delimično ne valja, delovao je baš snuždeno, kao da mu je čitanje te knjige naškodilo do te mere da je posle tog iskustva ostao da se kiseli u domenu neizlečivosti i netrpeljivosti prema bilo kojoj formi pismenog izražavanja, jednom rečju, Srdić ga je tom knjigom dezintegrisao i kao kritičara, ali i kao čoveka, „Srdić je sadista”, pisao je on, a ja čoveka nikada nisam upoznao iako smo dugogodišnje kolege, čak prepoznajem i sitne bliskosti među nama, vozačku dozvolu nemam i po benzinskim pumpama ne zalazim, ali da je čovek sadista, ne znam, pa je taj i čitaoce tog književnog dela nazvao mazohistima, što se dalo pretpostaviti ako je autor sadista, ali je ostalo nedorečeno otkud on, kritička gromada da se zapliće u to sadističko ostvarenje koje nikako nije razumeo jer je utvrdio da ono i ne može da se razume i da čim čovek zakorači u Generalov pogovor (konstelaciji hvala, i na toj knjizi radio je General, a ko drugi) uviđa kako ovaj ima potrebu da autora brani i kaže „Ovaj autor vazda je bio sadista”, kao da nagovesti čitaocima koji nisu mazohisti da se u to sadističko štivo ne upuštaju već da to učine oni koji jesu mazohizmu skloni, a mene je to dovelo do preispitivanja vlastite psihopatologije, nikada nisam sebe video kao sadistu, ali ni mazohistu, nije bilo ni poznavalaca mog lika i dela koji bi se tako odredili prema mom liku i delu, a ko zna, možda takvih ima nego pritajeno ćute o svom doživljaju mene kao sadiste, ili mazohiste koji čita Srdićeve knjige s pretenzijom da ih razume, uz Generalovu pogovornu asistenciju ako ustreba, pa sam se tako sneveselio, kao u snoviđenju uspeo sam da oslikam mučni prizor tog stradalnika u estetskom prosuđivanju kako se nadvijen nad Srdićevo sadističko delo probija, kako zastaje i pita se šta mu je sve to trebalo, njemu, nemazohisti, kako vodi beleške ispunjene netrpeljivošću, pa čak i nepatvorenom mržnjom prema sadisti koji se svakom rečenicom ostrvljuje na njega i iživljava se, pokazujući mu da ima knjiga koje su i gore nego sami život što svojom hipotenuzom jeste.

Godinama i godinama, kao nemazohistički čitalac Srdićevih fikcionalnih tvorevina, izlagao sam se i buljuku kritičkih tekstova objavljenih na temu tih tvorevina, oran da ustanovim i procenim da li su eminentni procenitelji procenili isto ono što sam procenio ja, da li smo ustanovili ma kakvu najmanju zajedničku ocenu, i rekao bih da su prevladavajuće pozitivne kritike većinom nečitljivi panegirici nasukani na hridine bljutavosti, dok su one negativno intonirane nezaobilazna pokazna vežbanja tananog rada nesputanih duhova, otkrivao sam kako se jedna od Srdićevih knjiga „neće svideti devojkama”, druga je „delo osobe koja će jednom postati veliki pisac” ali se ne nazire kad, dok je treća knjiga takva da je čitateljka, ko će znati da li jedna od devojaka kojima se neće svideti zato što je devojka i zato što je knjiga nedevojačkog tipa, „uspela da stigne do poslednje stranice, ali avaj, muke njene niko ne zna”, što je u neskladu s poklopcem, zapisom o nekom romanu koji nikada nisam pročitao za koji se kaže da je „nekonkretan, hermetičan, podstiče na čitanje, nema ko to može, jedino Srdić”, i sve je opačina, kontradikcija i muka duhu, petnaesti je radni dan ili tako neki i ono što dospem da pročitam od svojih sto pedeset hiljada karaktera s razmacima mi nekad izgleda katarakte i slepila vredno, i dioptrije, prostate, hemoroida kao predvorja tumora rektuma (kolorektalnog karcinoma), ali sve više me vraća osećanju trajnog i neprekidnog besa, razočaranja, deziluzionisanosti, nepoverenja, frustracije, septičke mrzovolje, te nadimajuće svejednosti.

(Odlomak iz romana objavljenog u izdavačkoj kući Partizanska knjiga)

Biografija

PROMO / Vladimir Sretenović

Srđan Srdić (Kikinda, 1977) autor je pet romana, dve zbirke priča, kao i jedne knjige eseja. Dobitnik je književnih nagrada Ulaznica (2007), Laza Lazarević (2009), Biljana Jovanović (2012), Edo Budiša (2012), kao i stipendije iz Fonda „Borislav Pekić“ (2010). Njegovi tekstovi i knjige prevedeni su na engleski, nemački, ukrajinski, makedonski, rumunski, slovenački, albanski i mađarski jezik.

Slavimo 70 godina NIN-ove nagrade i sa zadovoljstvom vas obaveštavamo da su knjige u najužem izboru za roman godine sada dostupne i u audio formatu na našem sajtu. Zaronite u svet domaće književnosti i upoznajte se sa ovogodišnjim favoritima za NIN-ovu nagradu. Glasovi za romane generisani su uz pomoć AI. Posetite našu stranicu Audio romani i otkrijte priznatu književnost na jedan sasvim novi način.